Izvor: Politika, 07.Mar.2014, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Srbija je bila hrabra u Velikom ratu
U Francuskoj se više niko ne bavi pitanjem ko je krivac za Prvi svetski rat i izbegava se podela na dobre i loše momke, a ja svoje loše poene čuvam za Hitlera i Staljina
Govoriti danas o stogodišnjici Prvog svetskog rata znači otvoriti mnoga pitanja, kao što su odnos između civila i vojnih vlasti, uloga medija, odnos između patriotizma i istine, a osvrtanje na istoriju može nam pomoći i da pospešimo vitalnost Evrope koju toliko kritikujemo, posebno u Francuskoj, a ta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Evropa ipak osigurava mir, i to na duže staze, kaže za „Politiku” Žan-Noel Žanene, istoričar, koji je preksinoć, kao gost Francuskog instituta u Beogradu, održao predavanje u Domu omladine sa temom „Mudro obeležiti jednu stogodišnjicu”. Prema njegovim rečima, mudro obeležiti ovu stogodišnjicu znači iskoristiti je za mir, a istoričari su, kaže, ti koji u tom smislu treba da utiču na današnje političare.
Žan-Noel Žanene je profesor na Institutu političkih studija u Parizu, bio je na čelu „Radio France” i „Radio France internationale”. Takođe je bio državni sekretar u Miteranovoj vladi i predsednik Francuske nacionalne biblioteke, a predsedavao je i Savetom za obeležavanje dvestagodišnjice Francuske revolucije. Autor je mnogobrojnih dela o savremenoj istoriji, a kad je reč o temi Prvog svetskog rata, poznata je njegova knjiga „Veliki rat, tako dalek, a tako blizak”.
– Veliki rat je dalek, na primer, za moje sinove, ali poruka koju je on ostavio i problemi koje je postavio i danas su aktuelni i nama veoma bliski – kaže Žan-Noel Žanene. – Da li zemlja treba da bude naoružana? Da li čovek može da bude za mir, a da ne bude pacifista? Da li treba da kažemo, kao što je Žan Žores voleo da citira Makijavelija: „Istorija se smeje nenaoružanim narodima”?
Kako kao istoričar vidite ulogu Srbije u Velikom ratu?
Mislim da ulogu Srbije treba posmatrati kao što je istoričari danas posmatraju. Oni izbegavaju na svaki način da odrede ko su dobri, a ko su loši momci. Znamo da su ranije istoričari i javnost razmišljali o tome ko je odgovoran za rat. Danas posmatramo na koji način je bio postavljen ceo taj sistem koji je doveo do rata. To ne znači da ne treba da primetimo da su određene odluke mogle da zaustave tu ratnu mašinu, ali svakako ne treba da dajemo dobre i loše poene. Ja, uostalom, svoje loše poene čuvam za Hitlera ili za Staljina.
Ovde se mnogo polemisalo o tome ko je krivac za rat…
Da budem iskren, kad sam stigao u Beograd, čim sam izašao iz aviona, bio sam veoma iznenađen time koliko se ovde ljudi bave tim pitanjem. U Francuskoj se više ne postavljaju takva pitanja. Ona su bila aktuelna dvadesetih godina prošlog veka. Danas je zanimljivo da saznamo zašto je pokrenuta ratna mašinerija. Shvatam da Austrija nije bila srećna što je ubijen Franc Ferdinand, ali svi su znali da iza toga nije stajala Vlada Srbije. Niko nije želeo rat, nije bilo zavere, jer u istoriji retko ima zavera i njima se ne treba baviti.
I kako je pokrenuta ta mašinerija?
Srbija je bila u opasnosti zbog Autrougarske, Austrougarska se plašila da će se slovenske nacije ujediniti protiv nje. Bila je to samo pretnja, ali pošto je Rusija stajala iza tih pretnji, Austrougarska je bila zabrinuta. Mnoge zemlje su se 1914. osećale pod pretnjom, pa i Srbija, ali shvatam zašto je odbila ultimatum Austrougarske. Rusija se bojala da će Srbija biti zgnječena i da će njen autoritet kod slovenskih naroda biti umanjen. Ruski generali su rekli caru da oni ne žele rat, ali da je Rusija velika zemlja i da joj treba tri dana za mobilizaciju, dok Nemačka može da se mobilizuje za jedan dan, pa bi u tom slučaju Rusi bili u zaostatku dva dana. Kad su drugi videli da se Rusi mobilizuju, počeli su i oni. Englezi su hteli da ostanu samostalni i nisu hteli da kažu da su saveznici Francuzima. Da je Vilhelm Drugi znao da će Englezi ući u rat, on bi možda Austrougarsku malo povukao za rukav da zastane. Vilhelm Drugi je zaista iskreno mislio da će druge zemlje imati želju da satru Nemačku, a Francuska se bojala da će Nemačka preuzeti i druge njene teritorije i kolonije. To je, dakle, taj duh koji današnji istoričari mogu da iskoriste i da upozore političare na to kako se mehanizmi rata stvaraju.
Mnogima se čini da je prijateljstvo koje je stvoreno između Francuske i Srbije tokom Velikog rata danas zaboravljeno?
Kao što vidite,ja sam ovde (smeh). Kad sam bio jako mlad, vozio sam se gradskim autobusom u Parizu i zapamtio sam da je kontrolor uzvikivao ulicu Petra Prvog. Pitao sam o tome svog dedu, koji je bio saradnik Žorža Klemansoa na kraju tog rata, i on mi je pričao o neverovatnoj hrabrosti Srbije, zatim o povlačenju preko Albanije, o Franšu d’Epereu… Kad je bio raspad Jugoslavije, Nemačka je suviše rano priznala Hrvatsku zbog svojih veza sa katoličkom Hrvatskom, a kad je reč o zločinima u Bosni, govorim o zločinima za koje su optuženi neki Srbi, mislim da Francuska ne smatra celu Srbiju odgovornom za te zločine, već pojedince. Ova stogodišnjica može da bude korisna za naše odnose i Francuska, uostalom, i želi da Srbija uđe u Evropu upravo zbog te hrabrosti iz Prvog svetskog rata, zbog ubistva kralja Aleksandra u Marselju, kada je zajedno s njim poginuo i naš ministar Bartu, i zbog hrabrosti u Drugom svetskom ratu. Ako nema karikaturalnog nacionalizma i ako ne upadamo u teorije zavere tipa „niko nas ne voli”, naši odnosi mogu biti jako dobri.
Rekli ste da ova stogodišnjica otvara i pitanja o zanatu novinara, o tome koje ustupke treba činiti da bi se udovoljilo patriotskim zahtevima?
Upravo od 1914. do 1918. videli smo kako je to bio veliki izazov za novinare i da se u Francuskoj otišlo suviše daleko. Bilo je smešnih preterivanja zbog kojih su ljudi izgubili poverenje u medije, jer se prešla linija na kojoj počinje ono što mi u Francuskoj zovemo „punjenje glava”. O ustupcima ne sme da se razmišlja, kakve god da su okolnosti. Ako imate neke ljude koji su oteti i kažete novinaru da ne sme o njima da priča, vi radite protiv istine i protiv ljudskih prava. Veliki državnik Žorž Klemanso je rekao da vlada koja novinarima kaže: „Nemojte reći gde se nalazi vojska, jer od toga može da profitira neprijatelj”, to je ona vlada koja ima tendenciju da sutra kaže: „Kritikovati vladu znači raditi protiv otadžbine.” U trenutku kada prihvatite takav stav vlade, vi prelazite liniju koju ne smete preći.
Gordana Popović
objavljeno: 08.03.2014.
