Izvor: Politika, 13.Jun.2011, 23:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spuštanje zavese
Džez, pa samim tim i Big bend, već decenijama su kolateralna šteta kulturološko-budžetskih natezanja na srpskom putu u neku (bolju) budućnost
Baš kao i u nekoliko navrata ranije, bilo je potrebno tek malo „sveže krvi” i nešto izazovniji program pa da Big bend RTS podseti na sav potencijal koji se krijeiza ove skupine muzičara. A nije preterano reći da se iza instrumenata ovog sastava nalazi veći broj vrsnih solista koji bi uz malo predaniji rad i u nekoj džezu naklonjenijoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sredini od ove srpske već odavno predvodili svoje bendove i imali solo karijere. Ali, to je nešto što neće razrešiti ni ovaj tekst ni svi ostali koji eventualno budu napisani na tu temu. Džez, pa samim tim i Big bend, već decenijama su kolateralna šteta kulturološko-budžetskih natezanja na srpskom putu u neku (bolju) budućnost. Kamo sreće da su i jedina!
Sve što ovom prilikom može da se konstatuje a da ima smisla jeste da je 9. juna u sali Kolarčeve zadužbine ovaj orkestar uz učešće specijalnog gosta, bubnjara Marija Goncija, održao džez koncert kakvih u ovom gradu nije bilo previše u proteklih godinu dana i da su na taj način (uspešno!) završili još jednu koncertnu sezonu.
Ideja da se odsvira poprilično zahtevan program uz učešće dvojice bubnjara pokazala se kao dobrodošao izazov. Gonci je tip muzičara koji zna i može da pokrene druge oko sebe. On je bio ta (ne)vidljiva sila koja u tandemu sa Petrom Radmilovićem na drugom setu bubnjeva i ostatkom ritam sekcije čini da čitav Big bend dobije preko potreban impuls, koji će zatim gurnuti svakog muzičara ponaosob da potraži svoj maksimum.
Nekima će sigurno zaparati uši, ali onako kako su te večeri zvučale duvačke linije Big benda, profinjeno i uz puno boje, mogli ste bez problema da zamislite da je pred vama neki od velikih sastava Mela Luisa ili Kenija Klarka i Fransija Bolanda.
Nema sumnje da veliki deo zasluga za to ide i na račun dirigenta i tromboniste Ivana Ilića, čiji je autoritet u bendu sve očigledniji, a čija je kompozicija „Scenes de Carneval” bila jedan od vrhunaca koncerta.
U reviji inspirativnih solo deonica koje su se nizale praktično iz numere u numeru, izdvojio se reski zvuk trube Dragoslava Fredija Stanisavljevića u standardu „A child is born”. Ne znam za ostale, ali zvuci koje je Stanisavljević izvlačio iz svog instrumenta zavlačili su se pod kožu poput blage jeze, prizivajući duh Tada Džounsa.
Ako je taj solo, baš kao i intro na klaviru Ivana Aleksijevića u istoj numeri, dao lirski pečat ovoj večeri na Kolarcu, krešendo je definitivno došao sa „Sah no end” iz repertoara pomenutog Keni Klark/Fransi Boland Big benda, čime je oficijelni deo programa i završen. Uz čvrstu ritam sekciju, tokom tih pet-šestfurioznih minuta, trojica vrsnih solista, Ljubiša Paunić, Aleksandar Jaćimović i Kristijan Mlačak nanizali su deonice tenor saksofona u nadahnutoj improvizaciji koja je izazvala ovacije.
Usledio je Art Blekijev „Blues March” na bisu i zavesa za ovu sezonu je spuštena. Kada se ponovo digne na jesen, biće sve isto. Uz nadu nas u publici da će momci iz Big benda i tada uspeti povremeno da pronađu neki izazov i uzdignu se iznad sudbine džeza u Srbiji.
Viktor Čikeš
objavljeno: 14.06.2011.
.jpg)
