Izvor: Politika, 23.Sep.2015, 15:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spremni smo da se suočimo sa iskustvom rata
Predstava „Common ground“ bavi se Jugoslavijom, zemljom koja više ne postoji
49. BITEF
Drago mi je što ću prvi put imati priliku da zaigram u rodnom Beogradu. Uzbuđen sam i presrećan što ćemo baš sa ovim komadom nastupiti na Bitefu. Tema predstave „Common ground“ nije nimalo laka i pretpostavljam da će, eventualno, izazvati polemiku i pokrenuti diskusiju, ali smatram da je za naš region važno pristupiti temi rata u bivšoj Jugoslaviji na otvoren način. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << To je posebno važno sada kada se Evropa opet suočava sa izbegličkom krizom – kaže glumac Dejan Bućin, član ansambla predstave „Common ground“, u režiji Jael Ronen i u produkciji Maksim Gorki teatra iz Berlina, koja će biti izvedena večeras u 20 časova kao deveta premijera ovogodišnjeg 49. Bitefa na sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212.
Dejan Bućin rođen je u Beogradu, a budući da mu je otac diplomata, sa dve godine odlazi iz zemlje. Većinu života proveo je na nemačkom govornom području, a od najranijeg detinjstva znao je da će biti glumac. Trenutno živi i radi u Berlinu kao član Berliner ensembla, a publika ga može videti i na sceni Maksim Gorki teatra.
Predstava „Common ground“ bavi se Jugoslavijom, zemljom koja više ne postoji. Zašto je ova tema baš sada u fokusu nemačkog interesovanja?
Rediteljka Jael Ronen pre nekoliko godina slavila je velike uspehe sa predstavom „Third generation“. U pitanju je projekat koji je okupio glumce iz Izraela, Palestine, Nemačke, tematski vezan za prošlost, konflikte, predrasude i odnose tih zemalja. Po uzoru na tu predstavu nastala je ideja za „Common ground“. Rat u Jugoslaviji se dešavao u srcu Evrope i efekti istog su dugo bili vidni i prisutni, pa i do
dan-danas jesu. Pozabaviti se tom tematikom i obraditi je delovalo je kao veoma izazovan i interesantan poduhvat, posebno iz nepristrasne i neutralne perspektive rediteljke. Bez obzira na vremensku i geografsku blizinu jugoslovenskog konflikta Nemačkoj, „Common ground“ se pokazao kao veoma bitan način približavanja teme nemačkoj i internacionalnoj publici. Priče nas glumaca, koji smo direktno povezani sa bivšom Jugoslavijom, uspevaju da, bez obzira na lični pristup, podignu temu na univerzalni nivo.
Kako novopečeni Berlinci poreklom sa ovih prostora doživljavaju, komentarišu svoju prošlost danas?
Postoje različiti odnosi prema prošlosti. Neki od nas su se pozabavili time, dok je za druge to bilo tabu. Suočiti se sa sopstvenom prošlošću i sopstvenim identitetom nije nimalo lako, pogotovo ako se proživi horor rata. Neke trenutke i doživljaje je bolje zaboraviti i izbrisati. Osećanja i sećanja često ostanu sakrivena negde duboko u srcu i podsvesti. Kod našeg ansambla očigledna je spremnost i hrabrost za neprijatan susret s tim potisnutim i to je takođe vidljivo u predstavi. Ipak, ono što često primećujem kod mlađe generacije iz bivših republika širom Nemačke jeste da se izbegavaju političke diskusije vezane za rat.
U kakvim odnosima, relacijama žive?
Uprkos nesuglasicama oko političke pozadine, razlozima i krivcima za rat i raspad nekadašnje domovine, često nacionalni identitet zacrtan u sadašnjim pasošima nije važan. Postoji sigurno i dalje doza osetljivosti i uzdržanosti u nekim odnosima. No, složnost i kohezija naše ekipe se pokazala kao veliki kvalitet i oslonac projekta.
Kojim putem ide savremeno nemačko pozorište?
Nemačka, kao jedna od najprogresivnijih pozorišnih zemalja ima veliko interesovanje za kulturu. To naravno potiče i iz društvenog i ekonomskog dobrostanja zemlje. Pored mnoštva državnih pozorišnih institucija, postoji i jaka nezavisna scena koja se finansira iz različitih fondova. Tu se posebno vide veoma moderni pristupi i zahvati. Generalni trend je interdisciplinarna scenska umetnost, koja kombinuje razne vidove umetničkog izražavanja, od filma pa do muzike i plesa. Uz to se pozorište tematski osvrće na aktuelne političke i socijalne teme.
Koliko poznajete prilike i okolnosti u kojima deluje srpsko pozorište?
Svaki moj boravak u Beogradu pokušavam da povežem sa odlaskom u pozorište i propratim koliko god je moguće dešavanja na domaćim scenama. Pre nekoliko godina imao sam priliku da igram sa kolegom Sergejem Trifunovićem na Splitskom letnjem festivalu, a nedavno sam bio u prilici da sarađujem sa našim već internacionalno afirmisanim mladim rediteljem Milošem Lolićem. U njegovoj predstavi „Mania“, zasnovanoj na Euripidovim Bahantkinjama, takođe u Maksim Gorki teatru glumi i Aleksandar Radenković, koga će beogradska publika imati prilike da vidi na sceni zajedno sa mnom na ovogodišnjem Bitefu.
B. G. Trebješanin
