Izvor: Blic, 09.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spomenik jedan, a dva stava
Spomenik jedan, a dva stava
Da reči zahtevaju pažnju, govori i ova priča o konkursu za spomenik žrtvama ratova 1990-1999. predviđen da bude podignut u parku na Zvezdari. Konkurs koji je raspisala Skupština grada Beograda, a čiji je tekst, budući nespretno sročen, uneo nedoumicu da li se misli na 'žrtve ratova na teritoriji bivše Jugoslavije', 'žrtve ratova i pale borce' ili 'žrtve ratova i nastradale u NATO bombardovanju', trajao je od 1. novembra 2002. do 31. marta >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 2003, a prijavilo se 56 umetnika iz cele zemlje. Od aprila do juna njima je iz Skupštine grada, doduše nezvanično, saopštavano da je konkurs poništen, da će radovi, neotpakovani, biti vraćeni, što ih je, nakon predanog rada, razočaralo, kao i da će biti raspisan novi konkurs. Međutim, konkurs je, zapravo, obustavljen. Prispeli radovi trenutno su u Centru 'Sava' i biće u konkurenciji sa onima koji budu stigli na novi konkurs za koji se još ne zna kada će biti raspisan. 'Ko bude povukao rad, biće obeštećen', rekao je za 'Blic' Mileta Prodanović u ime Komisije za imenovanje ulica i trgova i gradnju spomenika.
Nadležni ne žure jer su se i sami uverili da je - brzo često i kuso. Nespretno napisan tekst konkursa izazvao je negodovanje umetnika i kritičara koji su na tribinama u Kući Đure Jakšića, poput Milice Tomić, Branka Dimitrijevića, Branimira Stojanovića... raspravljali o tome kako je moguće odgovoriti na propozicije konkursa. Protestovali su, pod istim krovom a zatim i u medijima, i roditelji poginulih vojnika.
U pozadini slučaja je i suprotstavljenost zastupnika dva gledišta: obeležja u tradicionalnom smislu i radikalnijih odgovora konceptualnih umetnika na datu temu.
Direktorka Istorijskog arhiva Beograda Branka Prpa predlagala je, u to vreme, umesto podizanja spomenika formiranje muzeja koji bi se odnosio na žrtve prethodnih ratova, na rat uopšte, a koji bi imao i svoj memorijalni deo koji bi raspolagao najzad tačnim podacima o broju stradalih u tim ratovima. Predlog Milete Prodanovića bio je da to bude spomenik posvećen Miroslavu Milenkoviću, našem Janu Palahu, koji se 20. septembra ‘91. godine, ubio na stočnoj pijaci u Šidu, tako se postavivši naspram dileme: u vod za vukovarski front ili ne.
- Za mene je to bio poziv za spomenik žrtvama koje su u ovom ludom vremenu podneli svi narodi na tlu bivše Jugoslavije. Tema se tiče svakog od nas, nema porodice koja nije osetila to strašno vreme koje smo živeli i za koje nismo više znali ni koga da optužujemo... - kaže jedan od učesnika konkursa, vajar čije ime ne navodimo zbog anonimnosti konkursa. Ovom autoru je jednom prilikom, iako je pobedio na konkursu za spomenik slične tematike, 'zapečaćeno' da nikada nigde neće biti podignut dotični spomenik, što podseća na film 'Rubljov' i oslepljivanje umetnika...
- Žrtve su i oni koji su poginuli od kordona, mi žrtve ne delimo i ne prećutkujemo, pa sam i sam nastojao da napravim delo koje saopštava univerzalnu priču o zlu, ljudskoj gluposti, besmislu... Država je ktitor takvih spomenika i uvek su oni i svedočanstvo režima, nivoa tih ktitora, pa je moje učešće na konkursu zapravo lakmus - da vidim da li se išta promenilo u društvu - kaže drugi učesnik, profesor na FLU u Beogradu.
Sve ovo podstaklo je Nebojšu Milikića da upravo ove nedelje realizuje projekat 'Javna tajna' sa radionicama na kojima zainteresovani mogu da saznaju nešto više o fenomenu javne tajne. Ovom prilikom, bilo je ponovo reči o konkursu, a Milikić je predstavio i projekat 3. Kvandžu bijenala (Južna Koreja) koji se bavi art intervencijama u srušenom, pa na drugom mestu rekonstruisanom objektu ozloglašene južnokorejske vojne policije. 'Projektom podvlačimo potrebu za slobodnim pristupom građana informacijama i službenim procedurama sada nedostupnim javnosti, a nudimo i mogućnost za kreativni tretman bilo koje lokalne teme koja važi za javnu tajnu', kaže Milikić, koji poziva umetnike da dostave radove na ovu temu do 25. juna ('Rex'). Ljubica Jelisavac Reči jedne majke
- Naša želja je da spomenik bude podignut u Pionirskom parku, zbog ljudi koji tu prolaze, zbog Skupštine, tu se donose odluke hoće li biti rata ili neće... Kada su zadušnice, palićemo sveće ispred Skupštine, i tako opominjati da naša želja nije Zvezdara, da je naša želja opomena svima, za svu decu sadašnje Jugoslavije, sa imenom i prezimenom, da je poginuo u Sloveniji, da je poginuo u Hrvatskoj, da je poginuo u Bosni... - reči su Gordane Đurdumović, majke Bojana Đurdumovića, vojnika poginulog na Kosovu 1999. godine (iz tonskog zapisa emitovanog u 'Katarzi', 11. januara 2003, B92).
