Izvor: Politika, 27.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Spektakl za ovacije
Kusturičino "Vreme Cigana" sinoć premijerno u pariskoj Operi "Bastilja". Aplauzima se pridružili i Žak Lang, Peter Handke, Giljermo Arijaga, Dolores Čaplin, Hana Šigula...
Od našeg specijalnog izveštača
Pariz – Već po aplauzu posle prvog stava pank-opere "Vreme Cigana", u uzavrelom gledalištu pariske Opere Bastilja sa ispunjenih pet hiljada mesta, bilo je sasvim jasno da će njene autore i protagoniste publika na kraju ispratiti na nogama, uz ovacije i gromoglasne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << povike.
A sinoć je baš tako i bilo: ritmičnog pljeskanja dlanovima, klimanja glavom u ritmu muzike koju su komponovali Dejan Sparavalo, Nele Karajlić i Stribor Kusturica, svirali srpski filharmoničari (pod dirigentskom upravom Zorana Komadine) i članovi benda "Zabranjeno pušenje", i vokalno izvodili, uz Karajlića i Sparavala, Stevan Anđelković, Gorica Popović, Milica Todorović, Ognjen Šućur, Marijana Bizumić, Nataša Tomić i članice hora "Vrelo" iz Rume...
A onda – krešendo uzvika koji je, koji je posle klanjanja publici i predstavljanja 150 izvođača, pratio najavu dobro preznojenog Neleta Karajlića: "A sada, Dijego Maradona svetskog filma – reditelj Emir Kusturica!" Na scenu je istrčao naš maestro, umesto smokinga u uniformi čuvara zlatiborskog Nacionalnog parka. Dobro raspoložen, vidno uzbuđen prijemom, reditelj ove čudesne i opijajuće mešavine simfonijskog roka, bulevarskog teatra, montipajtonovskog cirkusa, pank-opere koja ne zna za predah u čitavih sto dvadeset minuta, pogledom i osmehom se zahvaljivao protagonistima i očito oduševljenoj publici. Spektakl na Bastilji je uspeo!
Odmah po završetku, u beskrajnim prostorima iza scene, naišli smo prvo na zadovoljno lice Đaka Langa, bivšeg ministra za kulturu Francuske i "dinosaurusa" Socijalističke partije. Na pitanje šta mu se najviše dopalo u operi, Lang je za "Politiku" izjavio:
"Ovo je pre svega divna ideja i nova magija u operi. Svaka umetnost ima svoju logiku i svoje principe, a Kusturica je pronašao novi teatarski jezik koji je materijalu već viđenom u filmu ,Dom za vešanje' dao novu snagu. Veoma je teško igrati se prostorom, svetlošću i scenom. Filmu je mnogo lakše, jer postoji montaža. Najviše mi se dopala furioznost, poezija i neobična mešavina baroknog i savremenog stila..."
Na molbu da prokomentariše svoje utiske o predstavi, slavni nemački pisac Peter Handke, na čistom srpskom i u šali je odmah rekao: "Što mene pitate, ja nisam Maradona!" Zatim je i rezimirao: "Veoma sam iznenađen viđenim, jer sam se pre ulaska u Operu stalno pitao koliko daleko ovoga puta Kusturica može da ode, a on je otišao u velike dubine. Jer, ovo nije samo opera, ovo je i istorija života i smrti".
U publici, na Bastilji, sinoć smo ugledali i slavnog meksičkog pisca i nagrađivanog filmskog scenaristu (filmovi Inaritua i Tomija Lija Džonsa) Giljerma Arijagu, po čijem romanu Kusturica planira da snimi film o Panču Vilji. Iskreno oduševljen viđenim i ne skrivajući poštovanje prema stvaralaštvu Emira Kusturice koje, evidentno, veoma dobro poznaje, Arijaga je za "Politiku" izjavio:
"Nikada nije lako smestiti priču na scenu, bez obzira kakva je i odakle dolazi. Ali, Emir je to fantastično uspeo. On je veoma poetičan čovek, vizuelno izrazit i bogat, sa neverovatnim smislom za humor. Uz to, ,Vreme Cigana' je veoma dirljiva priča o životu, smrti, ljubavi i ljubomori, ispričana sa puno kolorita i muzike, sa strašću i veštinom i sa mnogo toga što mi Meksikanci možemo da prepoznamo i u sebi. Emir je eksplozivan i verujem da će naš san, da snimimo zajednički film, uspeti da postane stvarnost..."
O zajedničkom, ali ostvarenom snu, na svoj način sinoć nam je govorio i producent opere "Vreme Cigana" Marko di Monako:
"Svi Emirovi filmovi i sve što on radi je između sna i jave. Kada sam poželeo da radim sa njim, to je zaista bio istinski san. Već dugo sam spavao i sanjao da ću ovo uraditi sa njim. Pune četiri godine! Dug je to proces bio dok sam uspeo lično da ga upoznam, da se sretnem i sa Neletom Karajlićem, da dolazim u Beograd toliko mnogo puta da bih ih ubedio da možemo da uradimo ovako nešto. A sada, posle svega ovoga još ne znam da li je ovo san ili java! Još nisam došao sebi!"
Probijajući se kroz masu, iza scene, kroz žagor i smeh, naišli smo i na neumornog Neleta Karajlića, jedne od nesumnjivih zvezda večeri.
"Završilo se 3:0 za nas. Prvi go smo dali već u trećem minutu, što je bilo najvažnije za stabilnost ekipe, a drugi – na najboljem mogućem mestu, minut pred kraj prvog poluvremena. Treći go je bio samo pitanje trenutka! Opera Bastilja je jedna tačka u kojoj je trebalo sublimirati sve ono što smo radili sa Emirom u poslednjih sedam godina i nešto što smo, na kraju, fokusirali spektakularnim događajem. Ako bog da, biće nas svuda", kaže Karajlić.
Zadovoljstvo saradnje sa Kusturicom i uspehom premijere ne krije ni glumica Gorica Popović, koja je uz pevačke kvalitete u ovoj pank-operi pokazala i neverovatne akrobatske veštine. Nije umorna, kaže, niti joj je pevanje uz neprestano kretanje predstavljalo bilo kakav problem. Istrenirana je i puna iskustva, sigurna i beskrajno profesionalna. Njen mladi kolega, glumački debitant Stevan Anđelković iz Leskovca, u ulozi Perhana, presrećan je doživljenim, kaže da mu je najvažnije da završi muzičku školu i da je ponosan što su do Pariza stigli i njegovi roditelji – mama Goca i tata Nenad... Kostimograf Nenad Lipanović kloni se novinarskog mikrofona, ali ipak potvrđuje da je uradio čak 150 kostima i da će sarađivati sa Kusturicom i u novom filmu, dok je mlada scenografkinja Ivana Protić, koja je fascinirala svojim umećem i džinovskim dekorima, suviše skromna da bi davala izjave...
U uzavreloj masi prepoznajemo i lice legendarne Hane Šigule, glumaca iz predstave Lorona Brešera, patuljastog rasta ali neverovatne scenske energije, i francusku zvezdu Fabris Lukini
koji kaže da je Emir Kusturica sinoć zauzeo ceo prostor jer je "inkarnacija večnosti slovenske duše, jer je radoznao, otvoren i normalan".
Dolores Čaplin, unuka Čarlija Čaplina, o sinoć viđenom spektaklu kaže: "Mislim da je ovo fantastično, film sam gledala stotinu puta a ovde na sceni pokazalo se koliko je energija izuzetno važna. Kako ovo nije film, bilo je važno pronaći odgovarajuću teksturu, a to je Emiru pošlo za rukom, jer je dozvolio gledaocu neverovatnu slobodu da sam bira svoju fresku koju će gledati i da sam stvara svoju priču ,Vreme Cigana'. U filmu postoje krupni planovi, približavanje i udaljavanje kadra, a ovde imate slobodu izbora na šta ćete da obratite pažnju i šta ćete gledati. To je neponovljivo. Svako novo gledanje, značiće novu fresku..."
I umesto rezimea ili kakvog zaključka, evo na kraju i izjave umornog ali strpljivog i zadovoljnog reditelja Emira Kusturice:
"Naši filmovi su bazirani na mitovima koje ovi na Zapadu ne znaju. Ovde se večeras desilo nešto obrnuto. Film ,Dom za vešanje' je postao mit, pa je opera došla na pozitivno tle jer je mit već poznat. Reakcija publike nije kao ona kada posle svakog novog filma dolazim na prostore u kojima niko o nama ništa ne zna. Dakle, ovo je jedan pozitivan poduhvat i stvaranje mita o nama izvozimo napolje."
Mit je već stvoren. Pariska publika je očigledno dobila hit sezone.
Dubravka Lakić
[objavljeno: 27.06.2007.]
