Izvor: Politika, 04.Avg.2008, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Solženjicin – život po savesti
Okusio je bolest (rak) u mladim godinama, progonstvo u Sibir, disidentski život, zatvor zbog „izdaje države”, i proterivanje iz domovine, ali mu je sudbina sve to nadoknadila pretvarajući takoreći svaku njegovu reč u dragulj
Specijalno za „Politiku”
Moskva, 4. avgusta – Rusija je prošle noći izgubila čoveka-epohu. U devedesetoj godini umro je Aleksandar Solženjicin, pisac, publicista, istoričar, pesnik, društveni radnik, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i nobelovac, i bivši disident. Srce neumornog poslenika prosto se zaustavilo uveče, posle redovnih šest sati rada.
A sasvim nedavno, njegova supruga Natalija Dmitrovna pričala nam je da je ova godina za velikog pisca teška, teža od ostalih, ali se nadala da će situacija biti bolja – „obično u maju i junu njemu bude loše, ali leti se oporavi”.
Ovog puta, leto nije donelo boljitak, a tipične moskovske saobraćajne gužve danas su se premestile prema naselju Trojice Likovo u kome je poslednjih godina živeo Solženjicin – stotine ljudi ide da položi cveće, zapali sveću, ili prosto postoji koji minut ispred kapije koja skriva kuću u kojoj je živeo nobelovac.
Aleksandar Solženjicin nije bio samo pisac, bio je borac – ne za demokratiju, ne za pravdu, i ne za istinu, mada ih je smatrao uslovom da život bude dostojan čoveka, bio je borac za svoj narod. Večito ga je mučilo pitanje „kako urediti Rusiju”, što je rezultiralo i knjigom s takvim nazivom, prodatu u 27 miliona primeraka. Da li je bio pisac ili publicista, pokušavaju decenijama da definišu mnogi, jer su i njegovi govori, među kojima se posebno ističe onaj prilikom dobijanja Nobelove nagrade, i takozvana „harvardska reč”, i publicistika „Rusija u provaliji”, isto kao i romani, počev od „Jednog dana Ivana Denisoviča”, pa sve do poslednjeg, „Dvesta godina zajedno” bili zapravo programski radovi koji su potresali društvo. Ali ako i dalje važi definicija da je „pisac onaj čovek čije knjige menjaju ljude”, onda je Solženjicin bio veliki, a u današnjem trenutku i najveći ruski pisac.
Njegova dela su zaista menjala svet. Posle svakog od njih pojavljivali su se novi poklonici, ali i novi neprijatelji. Na svaku njegovu knjigu, sledio je niz knjiga-odgovora, koje se ni po čemu nisu mogle meriti sa uzročnikom i predstavljale su samo dokaze ljudskog nerazumevanja, zle volje, pa i mržnje, a vrlo često i čistog pi-ara; ako se u naslovu pojavilo ime velikog pisca, to je sasvim sigurno značilo i dobru prodaju.
Život nije mazio Aleksandra Solženjicina, okusio je i bolest (rak) u mladim godinama, i progonstvo u Sibir, i disidentski život, i zatvor zbog „izdaje države”, i proterivanje iz domovine, ali mu je sudbina sve to nadoknadila pretvarajući takoreći svaku njegovu reč u dragulj. Kada je kao potpuno nepoznati seoski učitelj matematike i fizike iz Rjaznja objavio priču iz logorskog života „Jedan dan Ivana Denisoviča”, preko noći je postao gotovo najpopularniji pisac u zemlji. Bivšeg logoraša lično Hruščov predlaže za Lenjinovu nagradu za književnost. Priča mu donosi svetsku slavu. Nekome bi to bilo dovoljno za ceo život, ali Solženjicin nastavlja da piše o logorima, pa još ima hrabrosti i da uči vođe životu, da ih podseća na savest i moral. Piše knjige u kojima otkriva Staljinove zločine, tajno ih prebacuje na Zapad, objavljuje do tada neviđenu kritiku proleterske vlasti...
Sve se to završava progonstvom iz Sovjetskog Saveza.
Bogato delo i Nobelova nagrada otvoriće „sovjetskom disidentu br 1” sva vrata na Zapadu. Oni koji su ga tako rado primili i omogućili mu da na miru u Vermontu nastavi da radi, biće šokirani kad shvate da ne mogu da ga upotrebe kao oružje protiv Sovjeta. Štaviše, on će u čuvenom govoru na Harvardu žestoko kritikovati Zapad i takozvane zapadne vrednosti, što će mu preko noći zatvoriti sve puteve u zapadne medije i ugasiti reflektore koji su godinama bili uprti u njega.
Srećan što je komunizam srušen, vraća se u svoju zemlju, ali obišavši je vozom celu, shvata da je narod iz lošeg dospeo u gore, da se njegova Rusija našla „u provaliji”, i ne ustručava se da to napiše. Nikad se nije bojao da kaže ono što misli, nije postojalo ono što ne treba govoriti, što je neprijatno ili se ne sme. Prvi govori o milionima Rusa koji su raspadom SSSR ostali izvan matične zemlje, prvi govori o tabu-temi „jevrejsko pitanje”, žestoko kritikuje Gorbačova i Jeljcina, 1990. odbija da primi državnu nagradu i orden 1998. Šokiraće svet i rusku liberalnu javnost kad 2007. od „kagebeovca Putina”, koga doživljava kao veoma pozitivnu ličnost, primi Državnu nagradu.
Deviza po kojoj je živeo, i pokazao celom svetu da je takav život moguć, jeste „živeti po savesti”. A takav život nije nimalo lak, pa ga je možda i umorio, iako je bio okružen pažnjom i ljubavlju, ne samo svoje porodice nego i velikog broja prijatelja i poklonika. Možda je zato u poslednjem intervjuu „Špiglu”, kad mu je novinar poželeo dug život, odgovorio „ne, ne, dosta je”.
Voleo je da umre u leto, i u kući. Ispunile su mu se obe želje.
Ljubinka Milinčić
-----------------------------------------------------------
Najvažniji datumi iz života
Rođen 11. decembra 1918. u Kislovodsku
1941. završio Fizičko-matematički fakultet u Moskvi
1942-45. ratovao u Crvenoj armiji
1945. uhapšen zbog kritika na Staljinov račun, osuđen na osam godina logora
1956. rehabilitovan
1962. objavljen „Jedan dan Ivana Denisoviča”
1968. roman „U prvom krugu” objavljen u inostranstvu
1970. dobio Nobelovu nagradu
1974. lišen sovjetskog državljanstva, i proteran iz zemlje
1989. objavljen „Arhipelag Gulag”
1990. vraćeno sovjetsko državljanstvo
1994. povratak u Rusiju
-----------------------------------------------------------
Rasprodat kod nas
Počev od „Arhipelaga gulaga", koji je kod nas objavljen u „Radu" krajem osamdesetih godina, kod nas su objavljivana i druga dela Aleksandra Solženjicina. Ona, navedena na sajtu www.knjizara.com a objavljena u „Paideji", već uveliko su rasprodata. To su Solženjicinova dela „Jedan dan Ivana Denisoviča", „Prelom", „Rusija u provaliji", „Dva veka zajedno". Uskoro će u „Logosu" biti objavljena studija Milana Subotića „Solženjicin - anđeo istorije".
Kako je za „Politiku" juče rekao Jovica Aćin, koji je bio urednik u „Radu" kada je u Jugoslaviji 1988. godine bio objavljen „Arhipelag gulag", španski „El pais" je o tome izveštavao kao o jednom od deset najvažnijih događaja u svetu, a kod nas je taj poduhvat ocenjen kao događaj sezone.
[objavljeno: 05/08/2008]
.jpg)
