Izvor: Blic, 18.Nov.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šokantna Marina Abramović
Šokantna Marina Abramović
Naša najuspešnija umetnica ponovo se našla u centru pažnje njujorške umetničke javnosti. Ne samo da je ovom događaju posvećena velika medijska pažnja već je i odziv publike bio izuzetan.
Svakog dana performansi su počinjali u pet po podne, sat pre zvaničnog zatvaranja muzeja. Tako je postignuto da Gugenhajm, kao mejnstrim institucija koju obiđe svaki turista koji dođe u Njujork, dobije novu dimenziju - poklonici Marinine umetnosti >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << mešali su se sa običnim, neupućenim, posetiocima muzeja.
To je i bio jedan od ciljeva performansa 'Sedam lakih komada” - da pokaže da ova umetnost može da korespondira sa različitim publikama i dinamično menja tradicionalna očekivanja prosečnog gledaoca. U isto vreme, Marinini performansi imali su za cilj da pokažu kompleksne odnose istorijskog nasleđa performansa i njegovog savremenog života unutar muzeja. Jer, nastao 60-ih godina dvadesetog veka kao radikalna umetnička praksa, performans se suprotstavljao muzeju kao instituciji. Ovaj Marinin ciklus jeste, dakle, i način da se sagleda istorija performansa kroz reperformiranje, odnosno Marinino viđenje čuvenih performansa iz 70-ih: Vito Akoncija, Brusa Naumana, Đine Pane, Valije Eksport, Josefa Bojsa, kao i njenog sopstvenog ranog rada iz 1975. 'Tomas Lips”. Odlučivši da se vrati ovim istorijskim performansima, Marina Abramović je postavila i pitanje - koliko oni mogu danas da budu provokativni.
Početak ciklusa 'Sedam lakih komada” započeo je Marininim čitanjem performansa američkog umetnika Brusa Naumana 'Pritisak tela” u kome je umetnica sedam sati neprekidno pritiskala svoje telo uza stakleni zid, imajući za cilj da mentalno prevlada postojanje samog zida i simbolički prođe kroz njega i to nežno, dakle nikako 'glavom kroz”. Na njen sopstven način, Marina je ovu radnju ciklično ponavljala, postigavši začudnu odlučnost koju je publika mogla da oseti. Takođe, umetnica je odabrala da izvede i performans francuske umetnice Đine Pane, koja je često kritikovana zbog radikalnog odnosa (izazivanje bola) prema sopstvenom telu. Za Marinu bol nije bio samosvrhovit, niti ga je čitala kao potrebu da se evocira žensko mučeništvo kao opšte mesto patrijarhalne civilizacije. Iščitavajući ovaj performans u svom ključu, Marina je ležala na metalnoj klupi, ispod koje se nalazilo 12 sveća čiji plamen je neprijatno greje. Kada bi osetila da su prethodne dogorele, a neizdrživa toplota se smanjila, stavljala bi nove sveće. Performans je završen nakon sedam sati, kada su sve sveće izgorele.
Pisati o ovom pitanju danas, posle fascinirajućeg i neponovljivog doživljaja Marininog izvođenja svih sedam lakih komada, znači potvrditi vitalnost performansa, ali i zapaziti neverovatnu snagu jedne umetničke volje i jedne sasvim posebne umetničke ličnosti kakva je Marina Abramović. Umetnica čiji je životni kredo da se u umetnosti mora ići do kraja pokazala je kako svoju umetnost živi upravo do krajnje tačke izdržljivosti svog bića. Tako je, posle enormno fizički i psihološki zahtevnih radnji kojima se umetnica bezrezevno predavala tokom svih sedam dana, brojna publika u Gugenhajmu želela da odgovori Marini tako što je spontano počela da tapše. To nije bio kurtoazni aplauz posle izvedenog dela, više nezaustavljiva potreba da se izrazi saučesništvo. U enormno fizički i psihološki napornom performansu Marine Abramović 'Tomas Lips” iz 1975. godine, koji je pretposlednje večeri ona ponovo izvela, umetnica nije ničim pokazala da je svesna prisustva publike, zureći u daljinu neprekidno, projektujući izuzetnu smirenost u svakom pokretu, iako se vidno tresla od hladnoće (stajala je na ledu), jaukala dok se bičevala i ječala dok je sa zvučnika išla ruska pesma o tragediji slovenske, pravoslavne duše. Marina Abramović svesno je evocirala svoju ličnu istoriju, koristeći ikonografiju - i ideološku i religioznu - kao svoje nasleđe i kao svoje breme, kojeg se neko stidi, a neko ponosi, ali niko mu ne može izmaći.
Poslednje večeri, posle sedam sati nepomičnog stajanja na vrhu merdevina koje su dosezale do prvog sprata muzeja, u pet minuta do ponoći - pet minuta pre završetka poslednjeg performansa, odnosno žive instalacije 'Prelazak na drugu stranu” - umetnica je, neočekivano, progovorila i pozvala sve u publici da zatvore oči i zamisle da su sa njom - 'ovde i sada”.
Iz Njujorka za 'Blic' Jovana Stokić
