Izvor: Blic, 29.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snovi i mitovi su danas neophodni
Snovi i mitovi su danas neophodni
Kada ne piše, fotografiše. Pejzaže, gradove, arhitekturu, predmete. Kao amater, iz uživanja u magiji prizora i znatiželje šta će ispasti. Ovo je strast, od nedavno mnogima znana, slavnog francuskog sociologa, filozofa i semiologa Žana Bodrijara (74) poznatog širom sveta po britkim i paradoksalnim mislima iznetim u čak 32 knjige ('Kobne strategije', 'Izmišljeni svetovi', 'O zavođenju', 'Potrošačko društvo', 'Duh terorizma', 'Radikalna >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << misao', 'Telemorfoze', 'Savršen zločin'...). Njegove fotografije izložene su u Muzeju Santa Marija dela Skala, u Sijeni, pod naslovom 'Egzil i privid', Tim povodom, kao i povodom svoje nove knjige o nasilju i terorizmu - 'Moć pakla' - profesor Bodrijar je održao predavanje na Unverzitetu u Sijeni koje je propraćeno čitanjem njegove poezije iz mladićkih dana.
Žan Bodrijar je tom prilikom otkrio da se fotografijom bavi već duže vreme, a od 80-tih redovnije. U početku, fotografiju je doživljavao samo kao sredstvo koje mu pomaže da se malo odmori od teorijskog rada, da pobegne od pisanja. Potom je u fotografiji otkrio predmet refleksije. 'Ova dva sveta za mene su ostala sasvim odvojena', kaže Bodrijar. 'Fotografijama ne pokušavam da ilustrujem moj teorijski rad, nego nastojim da izvučem neku sliku sveta, ali to uspevam samo kad se kao autor distanciram od svoga ja. U stvari, nije fotograf taj koji dokučuje stvarnost, već nam se ona ukazuje posredstvom tehnike. Svet nam se otkriva. Zadovoljstvo osećam u činu fotografisanja zato što uopšte nisam zaslužan za ono što se na slici pojavi. Ne tražim umetnost. Ne želim da razotkrivam svet, da mu namećem određeno čitanje prizora, ili moj pogled. Samo hoću da varujem u utopiju po kojoj se svet pojavljuje sam od sebe na fotografiji'.
Povodom oštrih opaski na savremenu umetnost, Bodrijar kaže:
'Savremena umetnost je izgubila svaku originalnost i svaku sposobnost da se hvata sa realnošću. Danas, ona živi u stadijumu konfuzije, ponavljanja, pokušavajući da nas ubaci u drugostepeni diskurs. Ja u to ne verujem više. Ironija je savršeno integrisana u umetnost kao što je zastarevanje sastavni deo potrošačkih predmeta. Ishod je totalno nivelisanje: konfuzija umetnosti kao scene i života kao mizanscena. Umetnost više ne nudi vizionarske posebnosti, već samo odraze društva slika i medija. U njoj više nema transcedencije, već samo replike stvarnosti. Ona pripada igri privida koji preplavljuju naš horizont, promiskuitetan horizont banalnosti i reality show. Izgubila je tajnu i magiju.'
U spašavanju umetnosti i demaskiranju stvari, fotografija može mnogo da učini, ali i način pisanja. Da Bodrijar u to ne veruje odavno bi prestao i da piše i da fotografiše. Jer, tvrdi Habermas: 'Svet virtuelne stvarnosti je poslednji vid simulacije koja eliminiše dimenziju sna, utopije ili mita. Ono što se pojavljuje u okeanu znakova društva komunikacija nije realno, već iluzija koja omogućava da se pobegne iz zatvora simulacija. Posredstvom fotografije možemo uhvatiti korak s realnošću, a da bismo to postigli, vratimo se na iskustva umetnika koji su se kretali u tom pravcu, kao što su Andre Breton ili Marsel Dišan'. M. M.
