Izvor: Politika, 15.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snovi Astrid Lindgren
Sve što se u književnosti i kulturi ove godine događalo u Švedskoj kao da je imalo veze sa Astrid Lindgren, spisateljicom čija je stogodišnjica rođenja zvanično obeležena juče. Pored velikog broja međunarodnih seminara, izložbi, koncerata, pozorišnih predstava, Šveđani su dobili i nove poštanske marke sa ilustracijama iz knjiga Astrid Lindgren (14. novembar 1907–28. januar 2002). Odmah do poznate "Karolinske bolnice" u Stokholmu otvorena je i bolnica koja nosi njeno ime, namenjena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lečenju teško obolele dece; na Univerzitetu je organizovan novi kurs na kojem se proučavaju samo njena dela, otvoren je i muzej u rodnom Vimerbiju a ispred muzeja postavljena je njena statua koju je izradila Marija Lujza Ekman.
Stogodišnjica rođenja Astrid Lindgren obeležena je i u svetu: sajmovi knjiga u Geteborgu, u Tokiju, u Parizu... bili su i u znaku njenih dela, a i naše, ovogodišnje Zmajeve dečje igre obeležile su jubilej ove švedske književnice koja je prva (1985) godine dobila Zmajevu povelju, namenjenu stranom piscu.
Astrid Lindgren je daleko najprevođeniji švedski pisac. Prevedena je na 76 jezika, a nalazi se na listi 12 najprevođenijih svetskih pisaca svih vremena. Počela je da piše dosta kasno, u 37. godini, a već je 1946. godine dobila nagradu lista "Svenska Dagbladet" za prvu knjigu o Pipi. Zatim je ova knjiga dramatizovana i izvođena širom Švedske. Objavljivana je u više izdanja. Ova pegava devojčica sa kikicama je kasnije u Švedskoj proglašena za književni lik veka.
Pipi se suprotstavlja svetu odraslih, tako da konvencionalni način govora i ponašanja čini uskim i smešnim. Ali sasvim nevino, mada Astrid Lindgren izoštrava njeno oružje ponekad do satire. Pipi je poštena, skromna i dobroćudna. Ona nije samo jača i bogatija od odraslih. Ona je i mudrija. Pipi simboliše najveći broj dečijih snova. Pre svega, snove o slobodi, "što ne znači da deci treba dati sve što žele, onda kada to žele".
Posle knjiga o Pipi, usledilo je još oko sto knjiga (među kojima i jedna slikovnica pod naslovom "Marko živi u Makedoniji"), a sve ih – slažu se znalci, karakteriše ono najvažnije: humor i mudrost. Međutim, Astrid Lindgren nije uspela da izbegne razne polemike. A, nije ni htela. Kada je u knjizi "Mio, moj Mio" govorila o smrti, još je bilo živo sećanje na Drugi svetski rat. Kako se usuđuje da ponovo pokrene teme straha i smrti kod dece, u surovoj tradiciji Grimovih bajki? – čulo se sa raznih strana. Njen odgovor je bio da deca to mogu da podnesu. Da su egzistencijalna pitanja krajnje relevantna za njih. "Deci su potrebne realne bajke, koje se neće stidljivo suprotstavljati zastrašujućem i teškom. Mi smo imali sasvim dovoljno ultraidiličnih verzija tog žanra."
Švedska književnica je ovo rekla mnogo pre renesanse koju su bajke doživele osamdesetih godina prošlog veka, kada je njihov terapeutski karakter postao aksiomatičan.
Sama Astrid Lindgren živela je vrlo realno. Nekoliko jutarnjih časova pripadalo je snovima. Onda je odlazila u svoju izdavačku kuću, gde je radila kao urednik dečijih knjiga i pomagala drugim sanjalicama da svoje snove oživotvore. Priča se da je, kao osamnaestogodišnja devojka, napustila rodni Vimerbi da bi rodila vanbračnog sina koga je, potom, morala da ostavi na tri godine u jednoj danskoj porodici, dok nije stvorila uslove da ga ponovo uzme. Ta priča je našla svoj literarni izraz u nekoliko njenih knjiga, kao i smrt sina, 1986. godine. Tada je izjavila: "Čovek ne bi trebalo da nadživi svoju decu".
Nobelovu nagradu nije dobila, mada je bila predložena, jer – kažu – veoma značajni član Nobelovog komiteta, Artur Lundkvist, nije voleo dečiju književnost.
A za autorku "Pipi, duge čarape" deca su bila najvažnija. "Ako sam bila detinjasta, to je zato što sam sanjala o tome da mogu da sakupim svu nesrećnu, gladnu decu sveta i da ih nahranim i zagrejem."
Poslednjih desetak godina bila je vrlo umorna. Prestala je da piše i, možda zato, gledala na ljude sa razočaranjem. "To nisu Božja stvorenja, ti koji ubijaju decu", govorila je.
Njenu smrt, pre pet godina, nacija je doživela kao gubitak nekog bliskog. Bilo im je dovoljno da znaju da ona postoji, jer "dodiruje nešto sasvim duboko u našoj duši, a piše o Švedskoj kakve više nema"...
[objavljeno: ]
