Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snimam film kao da pečem hleb
Film „Beli beli svet” nije pravljen za široke narodne mase, to je film o narodu i zbog naroda, kaže glumac i producent
Otac me je učio da šta god da radim u životu, radim bez rezerve. Nebitno je da li orem, kopam, pišem, pečem hleb, snimam film ili igram na pozorišnim daskama – seća se glumac Uliks Fehmiu reči oca Bekima. Tih reči prisećao se i sinoć, na beogradskoj premijeri filma „Beli beli svet” Olega Novkovića u Velikoj dvorani „Sava centra”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Uliks Fehmiu je važna karika u novom filmu scenarističko-rediteljskog tandema Milena Marković–Oleg Novković, koji je producirao i u kojem je odigrao lik mrzovoljnog i tragičnog Kralja.
Da li je Kralj mogao da učini nešto da bi bilo bolje ljudima koje voli?
Kralj ne razmišlja šta je bilo i šta će biti, on postoji samo u sadašnjem trenutku. Rodio se iz Olegovog i Mileninog iskustva i doživljaja Bora. Za mene, Bor nije različit u odnosu na Beograd, Srbiju i naše društvo koje pokušava da nauči kako da živi sa postindustrijskom fazom manjih mesta u unutrašnjosti. To se odražava na velike gradove u koje ljudi iz manjih mesta dolaze trbuhom za kruhom, zato što su njihova mesta prestala da žive. Prestali smo da mislimo na sutra. Plašimo se da razmišljamo o posledicama svojih postupaka i šta za sobom ostavljamo. U filmu „Beli beli svet” nema samo dobrih ili samo loših junaka, oni su i dobri i zli, i prljavi i čestiti, i tragični i topli... Sredina u kojoj odrastamo i sazrevamo određuje u kakvu ličnost ćemo izrasti. Bor je odredio Kralja da ga ne zanima ništa sem onoga što je sada.
Svedok ste vremena blagostanja na ovim prostorima, kada je i Bor kao privredni centar proživljavao „zlatno doba”. Ima li nade da će Bor, a i Srbija, živeti bolje?
Optimista sam, ali sam realan. Boru i našoj sredini biće potrebno mnogo vremena da bi bilo bolje. Za to je potrebna ozbiljna, kolektivna svest, i organizacija posla. Pojedinac ne može da promeni stvari. Potrebna je veća grupa ljudi koja će se organizovati i posvetiti dobar deo svog života da drugima bude bolje, a ne njima samima. U Srbiji se često razmišlja: ma daj da meni bude bolje, da napunim svoje bankovne račune, a onda ću možda da pomognem da se asfaltira neki put. Politika me nikada nije zanimala, oduvek mi je bilo muka od nje. Ja sam čovek koji peče hleb, i s vremena na vreme odigram neku predstavu i snimim neki film, jer verujem da umetnost postoji da bi postavila neka važna pitanja.
Sa Olegom Novkovićem ste sarađivali na drami „Sutra ujutru” kojom ste se vratili srpskom filmu posle 13 godina odsustva. U čemu se ogleda Vaše umetničko razumevanje sa Novkovićem?
Mi smo kolege sa akademije i moje prvo filmsko iskustvo je bilo u Olegovom studentskom filmu. U radu sa glumcima, Oleg je jedan od naših najboljih reditelja. On voli glumca, poštuje ga i ima beskrajno strpljenje za glumački proces. To je retkost na filmu, jer je pozorište mesto gde se glumački proces bolje razume. Imam 42 godine, više nisam dečko i više ne bi trebalo da budem mali i mlad. Zreo sam muškarac koji još uvek gaji strast prema umetnosti, ima srce, žar, hrabrost i želju za igrom. Takav je i Oleg. Njegove filmove doživljavam kao zrele.
„Beli beli svet” odlikuje obrnuta distribucija – film je prvo videla publika po Srbiji, pa tek onda beogradska. Kao producent filma, šta ste hteli da postignete time?
Ne pravim razliku između pekarstva kojim se bavim u Americi i producentstva. Pekarstvo je težak posao koji se radi 24 sata. Nemam malu pekaru u kojoj se prodaju kifle, već pekaru koja proizvodi hleb koji se razvozi po hotelima, restoranima, supermarketima, koja zapošljava dosta ljudi, i veoma je kompleksna organizaciona struktura. Film nije ništa komplikovaniji od pekarstva. Kada plasiraš proizvod na tržište moraš da znaš kakav proizvod imaš i kome želiš da ga prodaš. Kod nekih proizvoda cilj je da se zaradi novac, a kod nekih znaš da ti neće doneti dobit. Takvi proizvodi imaju drugi razlog i različite dobiti, koje će uslediti naknadno. Bioskopska situacija u Srbiji je katastrofalna. Gledanost domaćih filmova je mala. „Beli beli svet” nije pravljen za široke narodne mase, u smislu sadržaja i podilaženja ukusu većine. Ovaj film je pravljen o narodu i zbog naroda. Rečeno mi je da je u Beogradu 95 odsto srpskih bioskopskih gledalaca. Želeo sam da odemo u Srbiju, u goste, i da gledaoce zamolimo da pogledaju film, da pružimo pažnju unutrašnjosti Srbije, koja je zanemarena, ne samo filmski.
Ivan Aranđelović
objavljeno: 01.12.2010.
