Izvor: Politika, 21.Okt.2010, 23:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Snažna ženska ruka
Film: omnibus „Neke druge priče”, režija: Ivona Juka, Ana Marija Rosi, Ines Tanović, Marija Džidževa i Hana Slak, trajanje 114 minuta, proizvodnja Srbija/Slovenija/Hrvatska/Makedonija/BiH/Irska
Mnogi filmski autori, najčešće u ljutnji, a ponekad i u šali, kažu da su skloni tvrdnji da je neophodno da svaki filmski kritičar bar jednom u životu stvori film. Tako bi lično iskusio sve stvaralačke muke i, na osnovu sopstvenog iskustva, kasnije postao blagonakloniji spram >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << složenog i komplikovanog procesa nastanka filmskog dela.
Beogradski filmski kritičar Nenad Dukić dobrovoljno je rešio da im usliši želje, pa je posle višedecenijskih oštrih kritičkih nota, čini se pomalo naivno ali uporno i istrajno, ušao u „krug pakla”. U poslednjih šest godina i te kako je iskusio sve stvaralačke muke, idejno inicirajući i baveći se produkcijom petodelnog omnibus filma u čijoj je proizvodnji finansijski učestvovalo pet žena, šest zemalja (čak pet iz bivše Jugoslavije) i evropski fond Eurimaž.
Rezultat ove „kritičarske patnje” sada je već poznat. Omnibus film „Neke druge priče” u režiji Ivone Juke (Hrvatska), Ane Marije Rosi (Srbija), Ines Tanović (BiH), Marije Džidževe (Makedonija) i Hane Slak (Slovenija), nastao prema Dukićevoj ideji i konceptu, jedan je od najpozivanijih filmova na domaće i svetske festivale, gde nailazi na veoma dobar i iskren prijem kod publike.
Kao celina, „Neke druge priče” ostavlja (za mnoge iznenađujuće) snažan utisak ozbiljno promišljenog autorskog filma, sa jasnim, a višestrukim vezivnim tkivom između pet idejno i estetski različitih filmova. Pet rediteljki iz bivših jugoslovenskih republika, uspešno su odgovorile na zadati, objedinjujući motiv filma – majčinstvo i trudnoća. Taj inicijalni motiv je kod svake od njih izazvao različite asocijacije i proizveo različite teme, ali je suštinsko to da je svakoj autorki pošlo za rukom da stvori i prilično jasnu sliku trenutnog stanja društva iz kojeg potiče i u kojem bivstvuje.
Pet filmova unutar jedinstvene celine nisu, međutim, podjednakog kvaliteta. Hrvatska, ujedno i uvodna priča, previše je direktna, nimalo suzdržana u izrazu i u načinu vođenja. U želji da dosegne visine artističke forme, Ivona Juka je prekoračila granice i otišla u artificijelno, u priči o nervno labilnoj slikarki koja u svojoj utrobi nosi blizance od kojih je jedno dete sa Daunovim sindromom.
Srpska priča Ane Marije Rosi dramaturški je dobro vođena, ima iskristalisani motiv osvete i glumački je izdašna. Nataša Ninković – kao trudna žena kojoj su upravo ubili muža, i Sergej Trifunović – kao ležerni beogradski kriminalac, muževljev ubica, smešteni krevet do kreveta u Urgentnom centru u novogodišnjoj noći, podarili su duboko iskrene i zato veoma uverljive glumačke performanse, koje je Rosijeva svojim rediteljskim postupkom stavila u izvanredan balans.
Bosanska priča Ines Tanović hvata na emociju, ali više onu koja se rađa u drugom planu, tamo gde su roditelji (Emir Hadžihafisbegović i Jasna Ornela Beri) glavnog junaka – mladića Harisa (Feđa Štukan), zaljubljenog u holandsku predstavnicu UN-a u Sarajevu, koja od njega krije da je trudna i spremna na odlazak u novu misiju. Tanovićeva je uspela da izbegne zamke preterane sentimentalnosti ili patetike i zato njen film odiše iskrenošću.
Makedonska priča rediteljke Marije Džidževe (prema scenariju jedinog muškog autora u ženskom omnibusu – Đorđa Stavreskog) najjednostavnija je, sva je na prvu loptu, ali je autorki pošlo za rukom da vrlo otvoreno i direktno govori o problemima života u rodnoj zemlji kroz priču o mladoj majci – narkomanki kojoj na silu pokušavaju da uzmu dete i daju ga na usvajanje.
Slovenačka priča je najsinematičnija u izrazu, više simbolička nego narativna, ironična i duhovita, izazovna – jer priča o časnoj sestri Magdaleni (izvanredna Lucija Šerbedžija) koja je poželela dete bezgrešnim začećem – veštačkom oplodnjom... Jasno je da je rediteljka Hana Slak najiskusnija i znanjem najopremljenija. Njen film na veoma vešt način otvara i pitanje mesta i statusa zemalja bivše Jugoslavije u EU u kojoj ne cvetaju ruže već otuđenje, nezaposlenost i glad. Kao takva, slovenačka priča se i logički nametnula kao izvrstan zaključak na sve teme otvorene u filmu „Neke druge priče”, koji u susretu sa publikom ostvaruje vrlo dobru komunikaciju.
Dubravka Lakić
objavljeno: 22.10.2010.
