Izvor: Blic, 21.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šminkanje i zataškavanje
Šminkanje i zataškavanje
Roman 'Zagrepčanka' kultno štivo iz 80-tih godina prošlog veka u hrvatskoj gradanskoj klasi će zahvaljujući izuzetnom entuzijazmu mladog, a već visoko cenjenog reditelja mr Nikole Vukčevića (1974) steći novu publiku u Crnoj Gori (i Jugoslaviji) u vidu niskobudžetnog igranog filma. Reditelj Vukčević je diplomirao i magistrirao na Odseku za pozorišnu i filmsku režiju novosadske Akademije umetnosti u klasi velikog Vlatka Gilića. Režirao je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u pozorištu, na televiziji, a njegov magistarski rad o uticaju filma na savremeno pozorište je u konkurenciji od 98 radova dobio prvu nagradu austrijske WUS fondacije. Nakon pozorišne adaptacije Sartrove drame 'Iza zatvorenih vrata', opredelili ste se za rad na filmu čiji je scenario zasnovan na kultnom hrvatskom gradanskom romanu 'Zagrepčanka' Branislava Glumca. Na koji način ste se ugradili u prvi, a šta za Vas znači drugi projekat?
- Izborom ovog čuvenog i autenticnog francuskog dela i njegovim artikulisanjem u našem vremenu i njegovim iskušenjima, glumci i ja smo se trudili da se približimo oblicima realnosti koji nas interesuju kao ljude i umetnike sa početka novog veka, sa ciljem da prepoznamo sebe, i vidimo svoj odraz u ogledalu. Što se filma tiče, scenario, koji je odobren od komisije Ministarstva kulture Republike Crne Gore, čime je obezbeđena izvesna količina 'živih' para, nastao je po romanu 'Zagrepčanka' autora Branislava Glumca. Šta mlad pozorišni reditelj misli o sumnjama izrečenim u vezi sa sopstvenom produkcijom Crnogorskog narodnog pozorišta?
- Valjalo bi se pozbaviti činjenicom da u Crnoj Gori poslednjih godina, na raznim scenama, u ulozi reditelja, glumaca i ostalih pozorišnih autora, ima više ljudi iz Slovenije, Hrvatske, Makedonije, Srbije – nego odavde, ili poreklom odavde (npr. Jagoš Marković ili Božidar Đurović). Sve je to prilično tragično i jasno, uprkos ogromnom šminkanju i zataškavanju. Treba samo prebrojati one koji su se dokazali kao glumci, pisci ili reditelji na našim ili drugim scenama, i kojih kod nas dugo nema, koji se zaobilaze u širokom luku, i koji pakuju kofere iz Crne Gore (mislim na one koji tu žive), pa videti dokle je došlo. Grčevito se drže položaji, ispijaju se kafe i vežba dikcija, i retko se nekom iz moje generacije dozvoljava da se bilo koji način ispolji. A ruku na srce, moja generacija je ako ništa drugo, obrazovanija i informisanija od onih koji kreiraju milje.
Kako biste okarakterisali savrememnu crnogorsku kulturu uopšte?
- Teško je i pokušati definisati crnogorsku kulturu danas. Ona nema strategiju, izdavaštvo, kinematografiju (15 godina nije snimljen ni jedan film!!), a nedostaje i razmišljanje o konceptu u muzici, slikarstvu... Nema ni konkursa. Koreni kulture se traže u 'srpskom' ili 'crnogorskom ključu'. Problem je u tome što su svi prvenstveno Crnogorci ili Srbi pa tek onda umetnici i stvaraoci. Risto Stijović, Milunović, Lubarda, Lalić, Pekić, Boro Tamindžić, Ratko Đurović, Dušan Vukotić, Živko Nikolić i ostali slični njima, prvo su bili umetnici pa tek onda Srbi, Crnogorci, Jugosloveni ili nešto drugo. Tako je i sa Vlatkom Gilićem, Dadom Đurićem, Dimitrijem Popovićem i ostalima koji se danas smatraju vrhunskim umetnicima sa prostora Crne Gore. Svi oni su se samo trudili da stvore delo, a ne da se politički svrstaju. Isidora Radulović
