Izvor: Politika, 09.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Službe u klopci žanra
Novi, i do sada najzreliji film Dejana Zečevića još jedna je potvrda čvrste autorove namere da u okvirima srpske kinematografije uporno bivstvuje (i opstaje) kao tvorac čistih žanrovskih filmova, pod čijim je uticajima, očigledno, i rastao i odrastao. Njegov "Četvrti čovek" je politički triler, ne preterano originalan niti produkcijski izdašan (je li uopšte moguće u našim trenutnim filmsko-finansijskim uslovima snimati uspešne i do kraja ubedljive trilere?), ali je sa stanovišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ponuđene autorove estetike on dovoljno privlačan masovnijoj bioskopskoj populaciji.
Zečević (u sadejstvu sa koscenaristom Bobanom Jevtićem) ispravno razmišlja: triler je, i inače, dominantan žanr naše svakodnevice i sasvim pogodan za realizaciju priče o čitavom jednom paralelnom svetu, sazdanom od nadnaravne ali u praksi očigledno funkcionalne sprege raznih tajnih i manje tajnih službi, političke elite, "kontroverznih biznismena", tajkuna (itd.), koji upravljaju našim životima.
Međutim, u dobroj i ispravnoj nameri da realizuje ovakav film i na ovu temu, Zečević se pretežno oslanja na samodovoljnost žanrovskih konvencija. Ljudska drama i društvena kritika koja treba, neminovno, da sledi iz nje skrajnute su u drugi plan, i locirane tek u završnici filma, posle duge i na trenutke čak monotone ekspozicije. Priča o "službama" koje nikada ne spavaju, "upala" je u žanrovske klopke, a krajnji rezultat toga je polovično uspešan film.
Glavni junak – major vojnobezbednosne agencije (Nikola Kojo), čudesna mešavina Džejsona Borna i Ramba, budi se posle dva meseca iz kome u totalnoj amneziji. Pamćenje mu "osvežavaju" Pukovnik (Bogdan Diklić) koji tvrdi da mu je najbolji prijatelj, i Inspektor (Dragan Petrović Pele) koji mu nudi pomoć u pronalaženju pravog identiteta, u otkrivanju glavnih krivaca za ubistvo žene i sina i spoznaji da bi, zbog nekada počinjenog, trebalo zapravo da završi u Hagu. Tu je, za triler, i obavezan atraktivni ženski lik, u ovom slučaju Teodora (Marija Karan) – majorova nekadašnja ljubavnica koja, jedina, u njemu prepoznaje novog i mnogo boljeg čoveka...
Osnovna postavka priče je solidna, ali se njeni fragmenti previše puta ponavljaju (major ili ubija ili priča u krupnom planu), bez napete gradacije u dijaloškim linijama. I scene akcija i obračuna prilično su statične, osim onih u kojima učestvuju pravi profesionalci, pripadnici naših specijalnih jedinica. Zapravo, najefektniji i najuzbudljiviji deo filma je njegova dramska završnica, ali do nje je valjalo sačekati...
Nikola Kojo glumački je stamen i dovoljno ubedljiv, Dragan Petrović Pele kao glavni "zlikovac" podario je ulogu za duže sećanje, a Bogdan Diklić uneo u film ispravno procenjenu dozu misterije. Dragan Nikolić, Boris Milivojević, Feđa Stojanović, Rale Milenković i Senka Sokolović-Bertok koloritni su i atraktivni u malim i efektnim ulogama. Atmosferska fotografija Gorana Volarevića je jedan od važnijih i zapaženijih aduta filma iza kojeg, kao producenti, stoje kuće "Pink films internešenel", "Viktorija film" i "Tivoli film".
[objavljeno: ]
.jpg)
