Izvor: Politika, 14.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slojevi jedne priče
Glavna ličnost najnovijeg romana Gorana Milašinovića ("Maske Sofije de Montenj", izdavač "Stubovi kulture", 2007) jeste Sofija de Montenj, u stvari, Sofija Avakumović koja potkraj 19. veka, u petnaestoj godini, odlazi iz Beograda na školovanje u Cirih. Tamo postaje glumica u lokalnom pozorištu za koje se kasnije ispostavlja da je rafinirani bordel, a onda se, pred kraj života, vraća u Zemun i otvara pozorišnu školu za mlade glumice.
Njene životne puteve, reći će nam Goran Milašinović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << određuje jasna želja da se svim bićem posveti sopstvenim strastima i erotskoj požudi, i to do granica zadovoljstva očišćenog od svake ljubavi i vezanosti za muškarca. "Ovo je roman o ženskom pogledu na sopstvenu seksualnost, viđen očima muškarca, te je, zapravo, roman za muškarce, iako će, nadam se, zanimati i poneke žene", dodaje pisac koji je objavio više romana, od kojih su mu najpoznatiji "Camera obscura" (2003) i "Apsint" (2005). Ovaj drugi bio je i u najužem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine. U "Maskama..." se ponovo bavite 20. vekom, tačnije istorijom?
Mene istorija ne zanima faktografski ili dokumentaristički, ja ne želim da je tumačim ili preoblikujem nego je prošlost paspartu u koji smeštam svoje priče i teme koje me zaokupljaju. Tim više što je reč o temama koje vrede za sva vremena. Tako posmatrano, pisac u stvari piše isključivo o vremenu u kojem živi; svoju sadašnjost i svoje preokupacije on samo smešta u istoriju, a istoričnost postaje samo novi, potencijalno zanimljiv sloj romana.
Da se vratimo Sofiji de Montenj. Može li se živeti bez ljubavi?
Sofija de Montenj je od onih retkih ljudskih bića koja su sposobna da osluškuju svoje potrebe sve do samih izvora. Ona shvata da potpuno prepuštanje erotskim strastima, toliko snažnim u njoj, nije moguće ukoliko ne žrtvuje romantičnu ljubav prema muškarcu, a kasnije i prema ženi. Ali strast, romantična ili erotska, jeste sastavni deo ljubavi. O tome piše i Robert Štenberg. Po njegovoj triangularnoj teoriji ljubavi, osim strasti i želje za spajanjem ljubav čine još intimnost koja obezbeđuje podelu tajni i, na kraju, zajedničko očekivanje da će odnos dvoje ljudi trajati zauvek. Sofija de Montenj se samo odriče ove dve poslednje stvari. I, baš u tome se nalazi i savremenost ovog romana koji se prividno događa pre sto godina. Jer, pogledajte današnjeg čoveka: nikako se ne odriče strasti i interseksualnog privlačenja, romantičnog ili erotskog, ali sve je manje spreman na večnu vernost, a intimnost sve češće ostvaruje unutar površnih i prolaznih poznanstava.
Ne mariti za drugog, misliti samo o sebi i svojim potrebama – nije li to put u samoću? Zar je usamljenost sudbina savremenog čoveka?
Samoća se znatno razlikuje od usamljenosti i ne mora da bude razorna za čovekovo biće kao što je usamljenost, nego sasvim suprotno, podsticajna i stvaralačka. Neki egzistencijalisti misle kako je upravo samoća prirodno ljudsko stanje jer sami se rađamo, sami putujemo kroz svet i kroz sopstveni život i sami umiremo. Pri tom, u samoći ne moramo imati osećanje odbačenosti od drugih ljudi i uvek možemo da je prekinemo i povežemo se sa drugima. Uzmite kao primer Internet: biti sam uz računar – to je tako dobar primer dobrovoljne samoće savremenog čoveka – a, opet, ne biti usamljen, ne prekinuti veze sa drugim ljudima, nego upravo suprotno: iz svoje samoće biti povezan sa celim svetom, sa svim ljudima. Naravno, usamljenost koja je prekid svih veza sa drugim ljudima jeste razarajuća i opasna. Sasvim je druga stvar dobrovoljna izolacija, na koju se savremeni čovek povremeno odlučuje da bi se zaštitio od zlobe i povređivanja od drugih ljudi.
Tehnička čuda kojima smo okruženi, ipak, dehumanizuju našu stvarnost i čine nas neosetljivima?
Svakako da je strogo moždani aspekt humanizma zasnovan na čistom razumu i nauci, toliko forsiran u nekoliko prošlih vekova, nedovoljan i da savremeni čovek shvata potrebu za širim sopstvenim definisanjem u kojem su, pored pameti, važni osećanja i mašta. Humanost u punom smislu podrazumeva ličnost u kojoj su sve te tri stvari integrisane. Da nije tako, odavno bi nestali književnost i svaka druga umetnost. A to se nije dogodilo.
Često u svojim intervjuima govorite o novom, kratkom i brzom romanu. Jesu li "Maske Sofije de Montenj" takav roman?
Jesu. I ovaj roman napisan je po istom receptu: sto pedeset kratkih i brzih strana koje onom čitaocu koji traži samo priču omogućavaju da ga pročita za nekoliko sati. Za onoga ko želi više od gole priče nalaze se brojne naznake i nasluti koji mogu da ga odvedu u pravcu koji sam određuje, tako da za njega ovaj roman ima hiljadu strana. Priča je, po mom mišljenju, ipak ono što čini koštano-mišićni sistem svakog, pa i savremenog romana. Pomoću priče roman je u stanju da održi svoj oblik i definiciju, a sve pobočne priče i esejistički zahvati jesu oni fini sokovi, hormoni i enzimi koji kolaju telom, koji se ne vide na prvi pogled, koji mogu da budu prisutni u većoj ili manjoj meri.
Međutim, u ovom romanu postoji i krimi radnja. Nije li to prevaziđeno?
To nije pravilo ni obaveza. Ali jeste još jedan dodatni sloj romana koji se nekom može dopasti više od svega drugog. Koji ja volim. Koji ima neku vrstu filmskog efekta u romanu. U osnovi svake ozbiljne literature postoje razni slojevi priče – trilerski elementi, filozofski eseji, putopisni elementi, psihologija likova, istorija. Ozbiljna literatura jeste pisanje nevidljivim mastilom preko već napisanih reči. A ta nevidljiva slova postaju vidljiva samo onim čitaocima koji su u stanju da ih otkriju.
[objavljeno: ]
