Izvor: Večernje novosti, 16.Okt.2015, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda je samo iluzija
TEK što sam završila ogromni roman, pisala sam ga četiri godine. Zove se "Jakovljeve lestve". Još nije objavljen. Izaći će krajem oktobra na ruskom. Sada se odmaram - kaže, u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti", Ljudmila Ulicka (1943), jedna od vodećih savremenih ruskih književnica. Uprkos teškoj bolesti sa kojom se bori, raku dojke, Ulicka je nepopravljivi optimista, i, kako kaže, uživa u životu. Piše i objavljuje, aktivna je u javnom životu, neumorno govori o društvenim i kulturnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << događajima. Svetsku slavu i pažnju stekla je pričama i romanima, koje su pratile najvažnije ruske i međunarodne nagrade, ali i učešćem u protestima protiv Putina, kritikom sukoba u Ukrajini, prepiskom sa ruskim oligarhom Mihailom Hodorovskim... Živi u Moskvi, a između čestih putovanja zbog prevoda, stranih nagrada i poziva na književne festivale, našla je vremena da za naš list i srpske čitaoce odgovori na pitanja o romanu "Slučaj Kukocki" (koji je nedavno ponovo objavljen kod nas u izdanju "Arhipelaga", i u prevodu Nede Nikolić Bobić), o pisanju, snazi književnosti, današnjem svetu i Rusiji, uspomenama na Srbiju. - Roman "Slučaj Kukocki" povezan je sa važnim delom mog života: počela sam kao biolog, genetičar, a pre dolaska na univerzitet radila sam kao laborant u histopatološkoj laboratoriji. Upravo na tom praktičnom poslu prvi put sam se suočila sa dubokim pitanjima, ne toliko biološkog koliko filozofskog karaktera. To je bio samo prvi dodir, i prošlo je mnogo godina pre nego što sam se usudila da govorim o svetosti života, ne samo o životu budućeg čoveka, još nerođenog, već i odraslog. Više od svega mene je zanimala granica koja deli život od smrti, i tome je posvećen najveći deo romana "Slučaj Kukocki" - kaže Ljudmila Ulicka.ZABRANjENE KNjIGE POSAO u genetičkoj laboratoriji Ulicka je izgubila u vreme cvetanja samizdata, jer je na svojoj pisaćoj mašini prekucavala zabranjeni roman. Tako se završila njena naučna karijera i otpočela književna. U prvo vreme živela je od pisanja drama i scenarija za pozorišta, radio i televiziju. Priče je počela da piše veoma kasno, devedesetih godina, i od tada nastaje njena munjevita književna karijera. Među najvažnije knjige ubrajaju se romani: "Sonječka" (1994), "Medeja i njena deca" (1996), "Slučaj Kukocki" (2001), "Danijel Štajn, prevodilac" (2006), "Zeleni šator" (2010), i knjige priča: "Siromašni rođaci" (1994), "Ljaljina kuća" (1999), "Devojčice" (2002), "Providne priče" (2003)... Da li ste uspeli u nameri? - Ne mogu da kažem da sam razrešila nijedno od ovih pitanja - ali sam nastojala da im se u romanu približim koliko god sam mogla. Na kraju krajeva, ja ne vidim svoju ulogu u tome da razrešavam pitanja, već u tome da ih prepoznam i da utvrdim njihove granice. Taj roman vam je doneo nagradu "Ruski Buker" 2001, čime ste postali prva žena koja je dobila najznačajnije nacionalno književno priznanje. Kako je to uticalo na vašu karijeru? - Prijatno je dobijati nagrade. Ali priznajem da imam mnogo različitih nagrada. Najupečatljivija je bila prva - nagrada "Mediči", u Francuskoj, 1996, godine, za povest "Sonječka". Za mene tada niko nije znao, ni u domovini. A meni najdraža - nagrada grada Budimpešte - meni je označila potpunu pobedu kulture nad politikom, jer u Budimpešti, gde mi je ova nagrada uručena, još nisu zaceljeni tragovi ruskih granata iz 1956. godine. Nagrade su veoma korisne za mlade pisce - pomažu im da osvoje čitaoce. S vremenom, autorska taština se smiruje. Istina, kod mene je nije naročito ni bilo. Ja imam druge nedostatke. Šta je za vas pisanje? Je li ono šansa da se analizira prošlost, da se suočimo sa njom? - Apsolutno. Upravo to je ono što ja uvek govorim mladim piscima kada mi donose svoje prve radove i pitaju me da li treba da pišu. Da, apsolutno, treba: nema na svetu poučnijeg zanimanja - kada čovek piše, on iznova razmišlja, potom pokušava da najpreciznije izrazi svoje misli, a samo pisanje ima predivan psihoterapijski efekat. Šta vas intenzivnije inspiriše: krhkost čoveka ili njegova snaga, moć preživljavanja? - Ni jedno, ni drugo. Ljudska snaga često zastrašuje, slabost izaziva sažaljenje. Možda me najviše od svega inspiriše milosrđe. A milosrdni umeju da budu i jaki i slabi. Mislim da to pokazuju junaci u romanu "Slučaj Kukocki". Koja snaga leži u knjigama i rečima? - Pa, to zavisi od čovekovog karaktera. Meni su od najranijeg uzrasta reč, knjige i književnost uopšte veoma mnogo značili. Mnogim drugim ljudima - ne znače ništa. Svi smo različiti. To nije ni dobro, ni loše. Meni je, međutim, uvek bilo zanimljivo da razgovaram sa onima koji su, poput mene, pronalazili smisao u knjigama. U kakvom svetu živimo? - Svi mi živimo u različitim svetovima. Mislim da ne grešim mnogo ako kažem da svako živi u onom svetu koji je sam sebi stvorio. Ja živim u fantastičnom svetu - imam divnu porodicu, predivne prijatelje, zanimljive razgovore. A svaku gadost trudim se da ne puštam u svoj život. To nije uvek moguće, ali se trudim.SOVJETSKE ŽENE "SLUČAJ Kukocki" smatra se velikom knjigom o ruskoj istoriji 20. veka i jednim od najznačajnijih romana svetske književnosti modernog doba. Ulicka u ovom romanu hrabro progovara o jednom aspektu dramatičnog raskida sa istorijom koji se dogodio u Rusiji 1917. godine. Sovjetske žene, u duhu revolucionarne etike, gube pravo na abortus, a dvadeset hiljada Ruskinja umire godišnje od posledica nadrilekarskih prekida trudnoće. Roman na specifičan način obrađuje temu fizičkog, ali i mentalnog abortusa: kako prekida neželjene trudnoće, tako i odstranjivanja neželjenih misli. Mislite li da intelektualci mogu da naprave razliku, utiču na javnost i promene stvari? - Ne znam. Uverena sam da mi možemo da popravimo život jedni drugima, bližnjima, makar malo. Svako ima svoj dijapazon aktivnosti, među mojim prijateljicama ima i onih koje uspevaju da učine neverovatno mnogo: jedna je organizovala prvo i najbolje prihvatilište u zemlji, druga pomaže zatvorenicima koji su odlužili kaznu, jedna radi mnogo za bolesnu decu. To i jeste prava javna služba. Šta je najozbiljnija posledica komunizma i sovjetske ere? - Raščovečivanje čoveka. Uništavanje najboljeg dela stanovništva. To i jeste prava katastrofa. Sve ostalo su sitnice. Zašto su vas u domovini napadali kao pisca? - Ne, ja nisam izložena progonima. Smešno je o tome govoriti. Čitav život sam radila ono što sam želela, ono što se meni dopadalo. Ja nisam bila u zatvoru. Vlast ima razloga da me ne voli, ali ni ja nju ne volim. Ni raniju, ni sadašnju. Nijednu. Srećom, vlast me malo primećuje, povremeno napišu neku gadost u nekim od odvratnih novina. Ne, ne - sve je u redu. Iz zemlje ne progone, hvala bogu. Rekli ste jednom prilikom da je kultura doživela težak poraz? - Da li sam se ja baš tako radikalno izrazila? Možda u nekoj konkretnoj prilici... Ljudska kultura je neuništiva. Ponekad izgleda da politika nad svim dominira, svime upravlja, ali znamo da je i politika deo kulture, nipošto najzanimljiviji. Kako je današnjim umetnicima i piscima u Rusiji, ima li slobode izražavanja? - U masovnim medijima nema nikakve slobode. U književnosti ja ne osećam nikakav pritisak. Živimo bez cenzure. Političkih sloboda nema, ali ih u Rusiji nikada nije ni bilo. Samo iluzija. Što se tiče ličnih sloboda - to je složenije pitanje. Ali meni se čini ako postavite sebi zadatak, možete ga u potpunosti ispuniti. Ali za to je potrebno da platite. U kakvoj uspomeni nosite Srbiju? Bila sam jednom u Srbiji, na Sajmu knjiga, pre pet godina - to je jedan od najlepših sajmova koje sam videla: veoma brzi prevodi velikog broja evropskih knjiga. Značajni izdavači. Ne mogu ništa da kažem za kvalitet prevoda, ali ja sama imam zanimljive prevodioce - veoma prijatne za razgovor! Najtužnije što sam videla u Srbiji jeste veliki broj nedovršenih kuća po selima - kako su mi kazali, domaćini su otišli na rad u inostranstvo da bi podigli kuće, ali su tamo i ostali. To je svetski proces. Žalostan.
Nastavak na Večernje novosti...
