Izvor: Politika, 13.Maj.2011, 23:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sloboda bez uzmicanja
U svakom vremenu su prilike toliko posebne da one traže odluke spram njega samoga, a vreva svetskog dešavanja ne dozvoljava čak ni pozivanje na blede analogije. U tom smislu velike istorijske figure i jesu velike po tome što su naveliko i grešile. Nije moguće jednoznačno definisati nacionalne ciljeve, ma kako nas istorija podučavala. Nikakav tok istorije, a posebno onaj povoljan, ne može da se naruči
Od pojedinaca, institucija i političkih partija poodavno stiže sporadični >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << apel: definisati nacionalne ciljeve, a potom delovati spram njih.Ovo podseća na tehničku paradigmu: identifikovati model sistema, pa potom njime upravljati. Iako je jasno da je takva analogija nemoguća, mnogobrojni zagovornici te ideje smatraju da bi se utvrđivanjem nacionalnih ciljeva krenulo u izgledniju budućnost. Pri tome, za polazištese uzima kao neuzdrmljiv argument da moramo učiti od naše istorije i istorije odnosa sa Evropom.
Ovaj prvi rasprostranjeni zdravorazumski argument, dakle predrasuda, insistira na tome da „ništa nismo naučili od istorije“ koja nas upravo zbog toga surovo kažnjava; da li baš tako stoje stvari?
Upravo obrnuto: pokazuje se da narodi, države i državnici nikada nisu nešto naučili od istorije, niti su sledili neke principe koje je ionako nemoguće izvesti iz svetskog meteža. U svakom vremenu su prilike toliko posebne da one traže odluke spram njega samoga, a vreva svetskog dešavanja ne dozvoljava čak ni pozivanje na blede analogije, jer upravo takvo bledo i nesigurno sećanje se lomi o bujicu života i pretenziju na slobodu u sadašnjosti. U tom smislu velike istorijske figure i jesu velike po tome što su naveliko i grešile. Odavde sledi da ciljni karakter istorije, ukoliko ga ona uopšte ima, može biti samo zaključak empirijskog proučavanja istorije i ne može da se pretpostavi a priori – dakle, nije moguće jednoznačno definisati nacionalne ciljeve, ma kako nas istorija podučavala. Nikakav tok istorije, a posebno onaj povoljan, ne može da se naruči.
Danas kod nas prepoznajemo bar dve tipične figure, od kojih je prva ona koja uvek izaziva navalu neodgovornih projekata i apstraktnih ustanika koji se svetu suprotstavljaju privatno-moralno i bez znanja. Time se tendencija proglašava za zakon koji se svodi na priklanjanje jačem. S druge strane, javljaju se i „lepe duše“ koje se u moralnom samoogledanju bave gađenjem nad stvarnošću, okrepljuju na moralno-umetničko-religioznom obrtu i unutrašnju intuiciju čuju kao božji glas: ta božja služba u samom sebi prosuđuje šta treba uraditi. Ali, šta je moguće uraditi?
U to nas ne upućuje istorija, nego filozofija koja daje opšte kategorije za razumevanje istorije i koja se izjasnila o tome: opšti zakon istorije jeste napredak u samosvesti slobode – eto nacionalnog cilja. Naime, subjekt istorije je delatni i svesni čovek čija je praksa sâm sadržaj istorijskog zakona, a pošto je praksa ovde praksa slobode i uvek vezana za um, mi svedočimo da smo se u istoriji, u napredovanju ka samosvesti slobode, držali umski – kada je pomenuto napredovanje smenjivalo uzmicanje, držali smo se neumski. Dakle, polazište mora da predstavlja zaustavljanje uzmicanja.
Da bismo uopšte krenuli ka cilju, ukinimo samouzmicanje, jer ako je ponižavanje svejednako naša sudbina, onda ga valja presresti ponosom. Mi nemamo čega da se stidimo, ne zato da bismo izbegli svaku odgovornost, nego da omogućimo da se kaže da smo težnjom ka slobodi uobličavali ono istorijski delatno.Moramo da verujemo, ako hoćemo da dugo živimo, da je istina u našem narodu, da smo sposobni i pozvani da tom istinom branimo svaku svetsku slobodu i da odbijemo da mi, koji smo tako često bili izloženi svireposti osvajača, budemo izlagani moralnim kulpabilitetima.Ne smemo biti preplašeni slobodom koja nam se pri bledim pokušajima nagoveštava kao neprijatelj, pa da zaželimo da se bacimo u zagrljaj nekom prijatnom ropstvu.
Da bismo išli ka cilju, uklonimo apatiju kao indeks zamora većine u borbi oko životnih nevoljajer ona ukida snagu za ljutu muku mišljenja vlastite egzistencije i time je rado stavlja pod starateljstvo drugih. Kada apatiju smeni promišljanje ciljeva, tada podivljala majušna svirepa manjina neće parazitirati na malaksalosti dobrodušne velike većine. Dakle, uslov za bilo kakvo delanje prema samosvesti slobode podrazumeva naše moralno i kulturno uzdizanje iz stanja zastoja.
Drugo, u kojoj vezi su nacionalni ciljevi sa Evropom, pitanje je na koje se traži urgentan odgovor. Nije li to već odavno umski rešeno? Grčka filozofija na kojoj se temelji evropska racionalnost oduvek je posredovana na ovim prostorima, pa nije moguće ni zamisliti da mi ne pripadamo Evropi za koju smo, s vremena na vreme, izvlačili kestenje iz vatre. Mora se razumeti da smo bili naročito svoji, a to znači generalno ljudski, tj. usko srpski i univerzalno evropski.
Ali, druga je stvar šta je ono što nam nameću rezultati dva rata sa čijim je počecima, kako kaže Evropljanin Tomas Man, „mnogo šta počelo što jedva da je već prestalo da počinje“ i što je bombardovanje „bilo mnogo više od zločina, što je to, zapravo, bila greška“, kako bi rekao Evropljanin Stefan Cvajg.
Naš nacionalni cilj je da nastupamo sa samopouzdanjem u to da smo u skladu sa evropskim duhom i da ne postajemo puka etnografska materija, ali da ne učestvujemo u kulturno-duhovnom stečaju u kome se, u ime mira, traži da Evropa postane postistorijska i apolitička i prokune svoju prošlost, a da u našoj istoriji gleda opasnu strast. Mi našu istinu moramo tako da obznanimo da ona važi za ono buduće istinito, jer je besmislen spor oko današnje istine koja tek čeka svoje uobličenje. Umesto ksenomanije i ksenomizije naš cilj treba da bude da se pridružimo evropskom savršenstvu tako što ćemo otkrivati evropsko nesavršenstvo, a time, zbog istosti, i naše vlastito. Naši ciljevi svode se na to da umski dokazujemo naše dostojanstvo i da time ne tražimo, nego dobijemo i prisvojimo naša, u prah pretvorena prava.
Slobodan Jauković
objavljeno: 14.05.2011.
