Izvor: Blic, 10.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sliku svoju ljubim
Sliku svoju ljubim
Kad je o fotografijama reč, posetioci izložbi se mahom zanimaju za slike_arhiva na kojima sebe prepoznaju. Ulja na platnu odavno nisu za prosečnog kupca, dok su akvareli i mala grafika, nekada najčešći poklon za
Mladence ili 8. mart, sve ređe izbor Beograđana zbog stanjene platežne moći. Jedna od retkih galerija u gradu koja posluje po savremenim tržišnim načelima jeste Galerija 'Singidunum'. O velikim kupcima koji u beogradskim galerijama >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ostavljaju pozamašne svote, nema govora. Ovakvi poslovi vode se iza zatvorenih vrata, u ateljeu.
- Da neko poželi da kupi fotografiju - veli Milica Stanković-Đorđević, kustos Galerije 'Artget' u Kulturnom centru Beograda - maltene se ne dešava. Iako znam da onih koji bi u svom stanu rado držali fotografiju sigurno ima. Na primer, nedavno, kada smo priredili izložbu 'YU pres fotoa', desilo nam se da su se posetioci zanimali za radove Dragoljuba Zamurovića. Pored nekoliko njih koji su sebe prepoznali na Zamurovićevim fotografijama, bilo je i onih koji su se stidljivo raspitivali za njegove pejzaže, kao što je polje s paprikama. No, postavku nismo mogli krnjiti, jer je predviđeno da obiđe nekoliko gradova u Srbiji.
Slično se dešava i sa izložbama u renomiranom Paviljonu 'Cvijeta Zuzorić'. Nekada su na izložbama u 'Cvijeti' ustanove kupovale slike_arhiva za svoje kancelarije. Sada, pak, ako neki kupac i naiđe, on je samo pojedinac koji dopunjuje svoju kolekciju.
Nikola Cerovac, šef računovodstva, punih 30 godina u Udruženju likovnih umetnika Srbije, koje svoju prodajnu galeriju ima u Knez Mihailovoj ulici, radi ilustracije stanja tržišta umetničkim delima navodi podatak da su od Nove godine do sada, samo dva rada našla kupce. I to jedna grafika malog formata Milana Tepavca i jedan pastel Mirjane Krstevske.
Ni Ljiljana Ćinkul, kritičar i urednik programa u Galeriji 'Grafički kolektiv', ne krije razočarenje. Jedna lepa zamisao galerije koju vodi, a to je prodajna izložba grafika malog formata praćena visokoprofesionalno urađenim katalogom, tradicionalnom dodelom nagrada i uvek dobrom posetom, presahnjuje.
Svetlost na izlazu iz tunela donekle promalja u susedstvu. Galerija 'Singidunum', takođe u strogom centru Beograda, ne može da se požali na poslovanje. Doduše, njena specifičnost je što svakome može nešto da ponudi, od pepeljare, šoljice, figurice, do grafike, akvarela, pa čak i ulja na platnu.
- Pravilo je da pravila nema. Poslednjih dana prodaja ide slabije zbog vanrednog stanja i vremena. Najviše predmeta primenjenih umetnosti ode kad zasija sunce i Knez Mihailova se napuni svetom. I Beograđani i stranci znaju za galeriju i, što je važno, znaju koji je njen profil. Okrenuta je tržišnoj logici, dakle, najuopštenije govoreći, lepom suveniru, a to može biti i keramika i slika s motivom Beograda. Naši kupci su uglavnom mladi ljudi zaposleni u boljestojećim firmama, deca srednjeg staleža koji je nekada kod nas redovno svraćao, a sada više kao potencijalni kupac ne postoji. Umetnik koji kod nas donese svoju rukotvorinu ne treba da brine da li će se prodati ako je lepo opremi. Naš promet se dnevno kreće od četiri hiljade do sto hiljada dinara, a velika je povoljnost što smo uveli i plaćanje karticama, te su nam stranci česte mušterije. Među kupcima ima i novinara - kaže za 'Blic' Dragana Milenković, šef prodaje. M. Marjanović Kupovina nekad i sad
- Nekada sam i sama mogla da kupim čak desetak malih grafika za novogodišnji poklon, sada ne mogu nijednu. Pre desetak godina kod nas je samo u vreme te decembarske izložbe znalo da plane i do dve hiljade malih grafika, a sada, ako prodamo dvesta, presrećni smo... Mogu samo da se nadam da će prodaja skočiti kad nam skoče plate - kaže Ljiljana Ćinkul iz 'Grafičkog kolektiva'. Retke narudžbine
- Nikad nije bilo gore. Umetnici su posebno pogođeni krizom. Čeka se da neki umetnik umre, pa da drugi dobije atelje. Nekoliko puta su poskupeli troškovi korišćenja ateljea, skočila izdvajanja za penziono i zdravstveno osiguranje, a narudžbina niotkud. Nekada su firme naručivale i skulpture i mozaike i tapiserije za uređenje enterijera, sada se slične narudžbine na prste mogu izbrojati. Zapravo, ja znam samo za jednu poslednjih meseci, a to je izrada skulptura za fasadu Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Uzroci leže i u hiperprodukciji umetnika. U maloj zemlji kakva je naša, pet-šest umetničkih akademija više je nego što bi se moglo 'podneti' čak i da smo svi boljeg materijalnog stanja-mišljenje je Nikole Cerovca iz ULUS-a.
