Izvor: B92, 13.Jul.2009, 17:20 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike se, ipak, pokreću
Sopotski presek srpsko-filmske 2009. ističe dve osobine, koje u poslednje vreme primarno karakterišu našu kinematografiju-brojnost i raznolikost.
Osam premijera za šest meseci dokazuju da film u Srbiji polako prestaje da bude isključivo stvar hira grupe privelegovanih, koji uporno proizvode ’dela’ sa one strane gledljivosti.
Naprotiv, sve je više mladih autora, ali i nešto starijih entuzijasta, koji naoružani štapom, kanapom i ljubavlju prema filmu nekako >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << uspevaju da ’izguraju’ svoje dugometražne projekte, pa čak kad je za to potrebno i po nekoliko godina ozbiljnog truda i odricanja.
Sa druge strane, stilska i tematska šarenolikost posledica su, pre svega, izgubljenog identiteta srpske sedme umetnosti usled njenog višegodišnjeg posrtanja.
Na zgarištu onoga što smo decenijama prepoznavali kao ’domaći film’ sada se na sve starne traga za elementima iz kinematografske baštine, koji bi uspešno korespondirali sa stanjem u društvu, ali i tendencijama savremenog svetskog i evropskog filma.
Tako smo za pet dana festivala na sopotskom platnu mogli da gledamo zombije, jurnjave kolima, istorijske spektakle, ratne priče, ljubavne melodrame, polu-dokumentarne filmove, čak i pornografiju. Pa opet, za tri nova filma, koja tek treba da se pojave u bioskopima- Čekaj me, ja sigurno neću doći Miroslava Momčilovića, Život i smrt porno bande Mladena Đorđevića i Hitna pomoć Gorana Radovanovića mogle bi da se izvuku bar dve relevantne zajedničke osobine. Prva je da se, svaki na svoj način, kritički odnose prema savremenoj, srpskoj, tranzicionoj stvarnosti, što je naravno, za svaku pohvalu, jer je upravo eskapizam bio jedan od nosećih stubova umetničkog sunovrata našeg filma. Drugi stvar je da u centru pažnje nemaju jednog, već grupu glavnih junaka. Ova sveprisutnija tendencija naših filmskih stvaralaca, nažalost, dobrim delom reflektuje jedan već hroničan problem srpske kinematografije - nedostatak psihološki razvijenih likova. Plitak, plakatski i nedorečen prikaz junaka (a tek junakinja), nadomešćuje se brojnošču karaktera, a njihove dileme, strasti i nesnađenosti prebacuju se sa pojedinačnog na kolektivni nivo, čime se neretko gubi na oštrini, poenti ili interesantnosti priče.
Tako je za Miroslava Momčilovića tretiranje ’grupnih junaka’ već postalo deo umetničkog prosedea. Njegov drugi film (a treći scenario) - ujedno i nezvanični pobednik festivala, tj. dobitnik nagrade publike, kritike, nagrade za mušku glavnu ulogu i scenario (nagrada za najbolji film je na sve to otišla Markovićevoj Turneji) – priča je o ljubavnom četvorouglu u kome svako juri onog/onu ko njega neće.
Kroz spremnost junaka na poniženja svake vrste na jednoj i krajnje sadističko ponašanje na drugoj strani, autor pokazuje sveprisutniju otuđenost društva, sačinjenog od sebičnih pojedinaca, koji uporno riljaju ka onome što su umislili da je njihova sreća, bez imalo osećaja i sluha za druge.
U centru tog začaranog kruga je Bane (odlični Miloš Samolov), koji neprestano upija svu negativnu energiju ljudi oko sebe, bezuspešno pokušavajući da pronađe izlaz ka normalnom životu.
Problem je, međutim, što brzo shvatamo šta je pisac/reditelj hteo da kaže, pa Čekaj me... jednim dobrim delom šlajfuje. Ponavljaju se slične situacije, a da se pritom vrlo malo napreduje u priči i likovima. Pa, opet film je dosta konkretniji, prirodniji, uverljiviji i ostavlja mnogo snažniji utisak od autorovog rediteljskog prvenca Sedam i po.
’Najšokantniji’ film festivala, Život i smrt porno bande, celovečernji je igrani prvenac Mladena Đorđevića,koji se tematski nadovezuje na autorov popularni dokumentarac Made in Srbija (mada je po strukturi priče sličniji njegovom studentskom filmu Glad).
Na temelju Pavlovićevog i Žilnikovog ’crnotalasnog’ opusa, a kroz seksom i krvlju natopljenu priču o grupi umetnika- marginalaca, koji u postpetooktobarskoj Srbiji organizuju putujuće porno-pozorište, autor prikazuje svoje viđenje ’stanja nacije’ ometene ratovima, sankcijama, materijalnom i duhovnom bedom i depresijom.
Eksplicitne scene, prikaz likova u svoj svojoj ogoljenosti i banalnosti, beskompromisna priča o sukobu zaostalog i kvazi-modernog, sve je tu, ali Đorđević kao da negde na pola puta zaboravlja na svog glavnog junaka. Ovo pogotovo važi za trenutke kada neostavreni reditelj Marko odlučuje da prihvati nepristojnu ponudu ’perverznjaka sa zapada’ i onda kada počne zapravo da uživa u slikanju ubijanja ljudi.
Ove promene prikazane su dosta mlako, neuverljivo i nekako u drugom planu, pa umesto da njima poentira, autor bespotrebno troši dragoceno vreme na beskonačan niz nazovi ’šokantnih’ scena, izazivajući tako kod gledaoca dosadu, koja na kraju ostavlja utisak nepotrebno dugačkog, a opet nedorečenog filma.
Konačno, Hitna Pomoć Gorana Radovanovića u nekoliko prvih scena obećava uzbudljiv film (gotovo triler), ali se nažalost brzo pretvara u sve ono, zbog čega i dalje postoje predrasude o tzv. autorskom filmu.
Rastrzana radnja o radnicima hitne pomoći i ljudima oko njih, tokom turbulentnog perioda od 2000. pa na ovamo, je prilično spora, a zbog mnoštva likova, o kojima neke bitne stvari saznajemo uglavnom prekasno, teško se i prati.
Ipak, uprkos svoj nepovezanosti i patetičnim scenema, film uspeva u izazivanju melanholičnog osećanja o propuštenoj velikoj prilici u jednom vremenu, bar kod nas koji smo sve to preživeli.
