Izvor: Politika, 07.Jan.2010, 23:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike sa asfalta
Slikari obožavaju da gube vreme na muziku, to je njihov stari kompleks
Srđan Đile Marković, andergraund slikar, prvi čovek „Supernauta”, muzičar i kompozitor postpankovskog miljea, izaziva pažnju i na likovnoj i na muzičkoj sceni, ali i kao novinar i likovni kritičar, doduše neozbiljan, kako sam tvrdi. U 2009. se predstavio sa tri izložbe, a u pripremi su mu još dve u 2010. godini. Marković očekuje da će se naći neko ko će objaviti novi ce-de „Supernauta”. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Kaže da su problem tekstovi pesama, udaraju u čelo, ali ni njegove slike sa stripovskom poetikom ne zaostaju. I novi klinci ih vole.
Đile slika život na asfaltu i ovekovečuje „srpske arhetipove”, od „uličnih odrona do uređivača svakodnevnog života”. Marković nije boem, samo je drugačiji, ima oštro oko za svet koji ga okružuje i prati sebe.
– Sve tri izložbe sam koncipirao kao malu retrospektivu. Takva je bila izložba u DK „Studentski grad”, gde sam sve slike uradio kao digitalne printove, bilo ih je četrdeset. Mislio sam: biće to zgodno za ove klince koji mi dolaze u atelje i kukaju kako nemaju para. Ali, ne vredi, svi hoće original, ali budzašto. Digitalni print je, inače, zanimljiva tehnika. A karakteristika mog slikarstva i jeste ravna površina i puna linija, dakle: i kad slikam imitiram štampanu sliku. Na drugoj izložbi kod Ljilje Tadić u galeriji „Zvono” uradio sam džinovski digitalni print-friz , dug oko 12 metara, gde sam naslikao svih trideset slova azbuke u mojoj interpretaciji. A „dž” je ispalo najproblematičnije, pošto ima muški polni organ. Ali, moraću da uradim ušminkaniju verziju azbuke. Ljudima ne smetaju ženski aktovi, ali muški, to već bode oči. U „Zvonu” sam se predstavio sa Marinom Markoskom koja je uradila video po pesmi „Supernauta”.
Treća izložba je predstavila slikare koji su i muzičari. Kako je to izgledalo?
– Treću izložbu je Jelena Spajić pravila u FLU gde su se predstavili slikari koji su istovremeno poznati i kao muzičari. Bio sam među njima. Slikari obožavaju da gube vreme na muziku, to je njihov stari kompleks. Imaš u flamanskom slikarstvu, na primer, autoportret slikara u ateljeu, gde je on naslikao sebe kako ćurlija flautu. Muzika je umetnost ideja, možda više nego konceptualizam. I najbliža je slikarstvu. Svaka umetnost koja koketira sa figuracijom mora da odgovori na to kakav etički čin brani. Figuracija kao precizni realizam je ne samo dosadna nego danas čak i nemoguća" Toliko već znamo o toj umetnosti prohujalih vremena. Sa Karavađom da se juriš, nema šanse! Kad on isplete korpicu na slici – to je strašno! Neponovljivo!
A sa kim i sa čim se vi jurite danas na umetničkom polju?
Jurim se sa iluzijama, zabludama. Ali, svaka zabluda je dovoljno dobra kao ideja da se nešto napravi od nje. Volim figuraciju američkih stripova.
U pripremi su i dve nove izložbe?
Biće me toliko da ću dosaditi svima. Jedna izložba bi trebalo da se održi u galeriji „Beograd”. Sada je trend da se stari bendovi okupljaju, a mi smo imali jednu umetničku grupu koja se zvala „Hardsoc”. Poslednju izložbu smo imali 2000, a sada ponovo u aprilu izlažemo. Druga postavka je planirana u galeriji „Dar-mar” sa novim delima, koja će štampati i moju monografiju. „Maskom” je takođe objavio agendu sa 14 mojih slika koja liči na Tašenove.
Na kom terenu ste potpuniji, u slikarstvu ili u muzici?
Odgovor je ovakav: ja sam lud i radim i jedno i drugo paralelno. Nemam od te muzike nešto, a u stvari, nikad nisam ni hteo da „Supernaut” bude profesionalni bend, pa da nam bude sve u stilu „Svet je lep kada sanjamo”. To bi značilo da treba da imamo hitove, ali nas to ne zanima. Naravno, znam kako treba da izgleda umetnost za druge ljude, ali ne interesuje me to, već me zanima umetnost za mene. Ne bih mogao da prepoznam novu ideju u slikarstvu a da je ne nađem u muzici.
B. Lijeskić
[objavljeno: 08/01/2010]
