Izvor: Blic, 12.Jun.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slike raspaljuju maštu
Slike raspaljuju maštu
Stav ovogodišnjeg direktora venecijanskog bijenala umetnosti Frančeska Bonamija, dobro je poznat: 'Vraćam sliku, figuraciju, virtuoznost kičice, lepo sa velikim slovom... na pijedestal dostojan umetnosti'. Naravno, drastičan rez niko ne očekuje, ali pomake - da. Vernisaž je zakazan za 14. juni kada će gospodin Bonami preseći vrpcu prvog Bijenala u 21. veku sa timom od 380 umetnika, sa osam saradnika-kuratora, svaki sa svojom izložbom na izložbi.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << />
No, krenimo redom dok ne dođemo do našeg izbora u paviljonu koji je sveže okrečen nad kojim je, čujemo, upravo montiran jarbol za zastavu. O delu naslova Bijenala 'Diktatura gledaoca' Frančesko Bonami kaže:
'Mislim na aktivnog pojedinca od 15 do 60 godina koji je radoznao da vidi stvari koje ne poznaje. Za razliku od prethodnog Bijenala koji je osmislio Harald Zeman, kao 'Plato čovečanstva', ja pripadam drugoj generaciji, generaciji koja veoma malo veruje u diktaturu kritičara zbog čega sam sa sobom poveo još osmoricu. Suzdržan sam prema video umetnosti. Moj gledalac ne sme da se koleba da li će da gleda video ili obilazi izložbu. Želim da mu pojačam osetljivost i maštu, da pridodam nešto drugačijeg u njegovu racionalnu misao.'
Primera radi, Bonami pokreće maštu 'Zonom urgencije', sekcijom koju je realizovao Hou Hanrui: boreći se protiv SARS-a, u Veneciju aterira astro-brod sa azijsko-pacifičke obale. Četrdeset umetnika raznim jezicima i različitim sredstvima (preko slika, instalacija, interneta, performansa, videa...) raspiriju maštu... Ili 'Stanica Utopija': 160 manifesta o utopiji od 160 umetnika, u centru prostor za susretanja, seminare, spektakle. Ukratko, život. Prava kreativna konfuzija, piše italijanski 'Espreso'. Za većinu umetnika ni najupućeniji u tokove nikad nisu čuli. Bonami se brani: 'To je kompliment'.
Astrobrodovi koji doplovljavaju s Pacifika čine Bijenale ultraglobalnim. Takvi su i naslovi koje čitamo na internetu. Bonami pojašnjava:
'Više volim termin glomantičan: globalno i romantično. Globalizacija poništava granice, proširuje horizonte ali i utiče da zaboravimo na lične ograde. A to je ono što čini našu posebnost, našu duhovnost. Zato je moramo ispravljati romantičnom vizijom.'
Kao izrazit primer glomatičnog na Bijenalu, Bonami navodi slučaj sa palestinskim paviljonom. Dugo je sa palestinskim arhitektom Sandi Hilalom razmišljao gde da ga podignu. najzad, Hilal je doneo projekt. Desetine hiljada uvećanih palestinskih pasoša razbacanih po Đardinima. I knjiga kao delo kojepripoveda njihove storije, objedinjuje njihove glasove. Postavku u italijanskom paviljonu poverio je najmlađem kuraoru, Masimilijanu Đoniju. 'Da bih se razlikovao od mojih prethodnika koji nisu ostavljali prostore za nove generacije gledajući na njih samo kao na klonove lišene autoriteta'. M.M. Paviljon 'Jugoslavija'
U unutrašnjosti našeg paviljona u venecijanskim Đardinima koji i dalje nosi ime 'Jugoslavija'biće predstavljena 'Internacionalna izložba moderne umetnosti' ili 'Armori šou', projekat koji objašnjava ključnu i kontroverznu tezu Valtera Benjamina da je kopija umetničkog dela vrednija od njegovog originala. Reč je o kopijama remek dela Pikasa, Mondrijana, Maljeviča i tako redom. Benjaminova teza glasi: kopija je kao objekat mnogo bogatija od originala zato što poseduje kvalitete kako originala tako i kopije, dok je original samo original. Napokon, ovaj projekt će biti bogatiji od 'originala' iz 1986. godine prikazanog u Beogradu i Ljubljani, tvrde kustosi Branislava Anđelković Dimitrijević, Dejan Sretenović i Branislav Anđelković. Kao gost na 'Internacionalnoj izložbi moderne umetnosti biće predstavljen rad pod imenom 'Alfred Bar, Muzej moderne umetnosti' na temu narativa MoMA koji je formulisao njegov osnivač i prvi direktor Alfred H. Bar Jr. Da gledalac oslepi
Na fasadi paviljona biće svetlosna instalacija Milice Tomić sačinjena od blesaka fotografskih bliceva sa 400 sijalica čija je ideja da se bavi samim paviljonom budući da je reč o zgradi podignutoj 1938. u vreme prve - Kraljevine Jugoslavije. Isti naziv paviljon je nosio i u vreme SFRJ, kao i u vreme SRJ. Milica je zamislila da blicevi sevaju istovremeno. Od bljeska će se posmatračima zabeleti pred očima. Kad se pogled razbistri, opet bljesak i opet 'slepilo'... U drugom delu rada koristi dve političke deklaracije. Ispisane su na stepeništu koje vodi do ulaza u paviljon Jedna je preambula završne deklaracije AVNOJ-a iz 1943, kao rezultat narodnooslobodilačke borbe, a druga je deo deklaracije 'Ne u naše ime' iz 2003, produkt američkih građana svesnih da američki intervencionizam, politika permanentnog rata nije atak samo na druge narode nego i na sam američki i njegova prava. Gledalac ima dva izbora. Da obori pogled i gleda u deklaracije. Ili da 'oslepi'...
