Izvor: Blic, 28.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slikarstvo i film
Slikarstvo i film
'Beograd'
Poznato je da se režiseri inspirišu remek-delima slikarstva, kao i da snimaju filmove posvećene velikim majstorima. Najsvežiji primeri su Miloš Forman - koji radi film o Goji, i Piter Grinevej - koji završava film o Rembrantu'. Manje je poznato, međutim, koliko su se naši reditelji oslanjali na poznavanje istorije umetnosti. Izložba koju je osmislio Zdravko Vučinić rasvetljava jedan primer kroz radove Živka Nikolića. A >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koliko je likovni ugao u njegovom delu presudan, svedoči sledeća rečenica: 'Uvek sam se zalagao za ono suštinsko, bitno, težio sam pročišćavanju, nekoj vrsti filmskog asketizma'. Iz odnosa prema filmu kada kadrom ovladava 'govor' slike_arhiva, kako kaže Vučinić, nastajali su filmovi sa antologijskim scenama: skup oko pokojnika, u filmu 'Polaznik' priziva u sećanje Rembrantov 'Čas anatomije'; na crnogorskom kamenjaru u 'Bauku' odnosno skadarskoj pučini u 'Čudu neviđenom' prepoznaju se motivi slikarstva Petra Lubarde; u 'Beštijama' mediteranski duh sa platna Voja Stanića... U slikanju ljudske zadrtosti krije se Gojina opsednutost nesavršenošću ljudske prirode, a u tragičnosti ugledanje na Onore Domijea ili Georga Grosa, ili, još, Miću Popovića...
Vučinić svoje teze potkrepljuje uporednim metodom: slikama naših umetnika i malim reprodukcijama stranih uz fotografije iz filmova, ali i projekcijom istih; uz neke od pomenutih tu su i 'Ždrijelo' i 'Marko Perov'.
Iako izložba 'Slikarstvo i film...' otvara vrata nastavku započete studije, ona ukazuje i da se na malom prostoru galerije - dakako velikim angažovanjem (jer trebalo je znati i koja dela pozajmiti iz privatnih kolekcija radi ilustracije teze) - može postići efektna postavka koja budi različite asocijacije. Poželjno je da nas galerije češće obraduju ovakvim pristupom svojoj delatnosti.
Pucanje
(Patriša Hajsmit, Editin dnevnik, DJB Dijagonala, 2006)
Junakinja romana, Edit Haulend, bi imala sve što je potrebno za savršenu američku domaćicu (bogatstvo, izgled i kućnog ljubimca), da je poremećeni sin ne podseća na (nepodnošljivu) istinu: od najranijeg detinjstva sklon brutalnim ispadima i (samo)uništavanju, Klifi je ogledalo njene bračne 'ljubavi' i (malograđanskih) ideala za koje se žrtvovala, 'moralni mutant' toliko beskrupulozan da se čini da je malouman. Kada bezdušan suprug Bret, koji strašću za (holivudskim) glamurom 'popunjava' svoju emotivnu i misaonu prazninu, bude digao ruke od lude porodice 'kao od neuspelog posla', nošena inercijom (propasti, pucanja), Edit ostaje negovateljica njegovog ujaka, Džordža (kod koga je strah od smrti nadjačao svaki stid i obzir), i iscrpljena majka koja nikad nije ni bila u stanju da pomogne rođenom (groznom) detetu. Divljački pomešanih osećanja (ljubavi i prezira, milosrđa i gađenja), junakinja je 'talac svog sna o normalnom životu'; dok ćutljivo i, naizgled, ravnodušno podnosi uvrede licemernih dušebrižnika u koje su se pretvorili (bivši) prijatelji (i čitav svet), ona u dnevničkim beleškama izmišlja svoju, lepu stvarnost u kojoj bi joj bio moguć spokojan, vedar život i dostojanstveno starenje; sve Editine vrline (obrazovanje, kreativnost, požrtvovanost) postaju oružje mračne opsesije – idilom i lepotom, a hladnokrvan zločin ka kome se neminovno sunovraćuje, više govori o svetu koji ju je izopštio, nego o njoj, koja ga je počinila.
Pokrećući pitanje 'svetinje ljudskog života' (i smrti), ovaj roman je istorija jednog ludila, ali i ogledalo 'psihičkog zdravlja (američke) nacije'; to je odlična psihološka proza, na tragovima Sartra, Kamija i Foknera, pred kojom blede sve kontroverze autorkine ličnosti.
|
.jpg)
