Izvor: Politika, 16.Okt.2014, 22:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slikar u kući Matijasa i Marike
Goran Dragaš inspirisan je domom vojvođanskih Nemaca, koji je i posle njihove smrti do danas ostao netaknut
Matijas i Marika Fet bili su vojvođanski Nemci. Jedni od onih malobrojnih, koji su posle oslobođenja 1945. godine odlučili da ostanu tu gde su i živeli, u Vojvodini, u selu Riđica kod Sombora. Iz velike kuće u kojoj su živeli sa svojom ćerkom preseljeni su u malu, dvorišnu. Njihove komšije, naseljene tokom kolonizacije bile su najpre sedam porodica, od kojih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kasnije ostala jedna, koja je i danas tu.
Porodica Fet živela je u toj kući sve do kraja osamdesetih godina prošlog veka, kada su, već stari, otišli kod ćerke koja je nakon udaje, takođe, živela negde u Srbiji, i tamo umrli. Njihova kuća, do danas je, zahvaljujući pristojnim i čestitim komšijama ostala netaknuta. Mada, s obzirom da je građena od nepečene cigle, prilično je urušena.
U nju je zavirio slikar Goran Dragaš, i otkrio da je tamo još sve na svom mestu. Netaknuto. Šoljice na noćnoj nahtkasni, tavan prepun flaša za zimnicu, kreveti, stolice, starinski koferi sa metalnim ćoškovima. Tako su nastale slike ispunjene atmosferom melanholije, mirisom i toplinom kuće, slike na kojima je konzervirano jedno vreme, jedna istorija, koje su bile prikazane krajem avgusta u galeriji „Poodrum” Kulturnog centra Beograda, na izložbi „Rukrajze”.
„Rukrajze je spoj dve reči, ruk što znaci leđa, a rajze znači putovati. Kao kada putujete vozom,sedite leđima okrenuti smeru kretanja, gledate u sve ono što ostaje iza vas, i kao da se opirete smeru kretanja ne želeći da vidite kuda to zaista putujete. Cela izložba je u stvari jedna porodična priča koja predstavlja začarani krug sadašnjosti i prošlosti. Saznavanjem te prošlosti dobijamo novu dimenziju mozaika o protoku prošlog vremena i svim posledicama i traumama koje ono nosi. U sve to utkano je i sopstveno iskustvo i misao o prošlosti i njenim znakovima. Centralno mesto na izložbi ima kuća kao mesto najdubljih emocija. Odlaskom ona postaje napušten prostor, svedočanstvo koje čuva tajnu prošlog vremena”, objašnjava Dragaš.
(Foto T. Janjić)
Životna priča ovog umetnika negde se dodiruje sa pričom Matijasove porodice. Goran Dragaš(1973) došao je u Srbiju kada je počeo rat devedesetih u Jugoslaviji, iz Siska. U Beogradu je upoznao svoju sadašnju suprugu, koja je odrasla u selu Riđica, u roditeljskoj kući u čijem su dvorištu živeli Matijas i Marika. I tako je Riđica postala stalna Dragaševa inspiracija.
„Uvek me interesovalo kako da određenu priču prikažem kroz likovne elemente, a da ne ispadne samo plakatski prikaz. Kad sam ugledao malu noćnu komodu, sa dve šoljice kafe, fasciniralo me kako je to ostalo netaknuto, od kada su stanari Nemci otišli. Kao da sam ušao u neko zamrznuto stanje. Ta noćna komoda je za mene priča o patnji i našim surovim godinama”, kaže umetnik.
Matijasova kuća bila je inspiracija i za sliku „Soba” koju će Dragaš večeras pokloniti Andrašu Urbanu, ovogodišnjem dobitniku „Politikine” nagrade za najbolju režiju na Bitefu.
„Deo kuće zabeležen na slici ’Soba’ posmatrao sam kroz odškrinuta vrata. Ne vidi se širina, ne vidi se ni prozor ni dnevna svetlost. Najpre sam fotografisao, a onda slikao. I cela atmosfera na toj slici je nekako mirna, kamerna i podseća na pozorište. Zato sam je i odabrao kao poklon reditelju”, kaže Goran Dragaš, koji je diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Pre toga se kratko zadržao na studijama veterine, ali je ipak izabrao da „jede hleb sa sedam kora”.
Piktoralnost vojvođanskih sela, sudbine tamošnjih stanovnika stalno izazivaju umetnikovu radoznalost.
„U haustoru jedne kuće, stanarka je skidala sloj kreča i naišla na slike sveca i svetice. U jednom trenutku čula je plač ispred kuće. Plakala je nekadašnja stanarka Nemica, koja je povremeno obilazila kuću u kojoj je nekada živela. Ispričala je da su njeni otac i majka sebe naslikali kao ktitore kuće i predstavili se kao zaštitnici, sveci...”, kaže Goran Dragaš.
Ovog umetnika publika pamti i po uspeloj magistarskoj izložbi kada je termovizijskom kamerom beležio intenzitet toplote koje ostavljaju na primer šoljice pune kafe, ljudi kada ustanu sa stolice, kreveta.
Ti „toplotni” tragovi zabeleženi su kao ekspresivne, jarke boje.
Radovi Gorana Dragaša nalaze se u kolekciji Muzeja grada Beograda, „Telenor” kolekciji i brojnim privatnim zbirkama. Umetnik je jedan od osnivača Umetničke asocijacije „Prototip” u okviru koje je pre sedam meseci pokrenuo istoimenu galeriju u novobeogradskom naselju Belvil.
„Verujem da je umetnost investicija jednaka svim drugim investicijama koje se danas pominju u ovoj državi. Moramo da tražimo i investitora za umetnost. Da se ovo naselje oplemeni, i da pored apoteke, pekare i frizera dobije galeriju ili knjižaru. Predložio sam da se lokali, dok se ne prodaju napune nekim sadržajem”, kaže Dragaš.
Direktor bloka 67 Miloš Stanojević imao je sluha za taj predlog i sada se u galeriji „Prototip” održavaju izložbe savremenih umetnika.
Marija Đorđević
objavljeno: 17.10.2014.
