Izvor: Blic, 14.Maj.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slikar koji je voleo kič
Slikar koji je voleo kič
Šest oslikanih ili patiniranih skulptura od bronze i aluminijuma Roja Lihtenštajna (1924-1997) instalirano je na najudarnijem mestu za skulpturu izvan zidova, u vrtu Rufovih, ispred 'Metropliten muzeja', s pogledom na Central park. Među njima su i čuvene 'Kuće' iz 1996, u stvari, trodimenzionalni objekti inspirisani slikama iz ciklusa 'Interior', i još čuvenija 'Galatea' (iz 1990), figura žene kao omaž portretima Mari Terez Valter, koju je Pikaso >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slikao tridesetih. Izložba je otvorena 1. maja a traje do 30. novembra. Krajem ovog meseca, u 'Gugenhajm Ermitaž muzeju' u Las Vegasu biće pak otvorena izložba 'Američke pop ikone', na kojoj će se takođe naći Lihtenštajnova dela.
Lihtenštajn je karijeru započeo najpre na Univerzitetu Ohajo gde je i sam studirao, da bi kao slikar debitovao 1951. Godine 1957. okušava se u apstraktnom impresionizmu, a potom vezuje za strip i crtani film. Na prvoj izložbi, 1962, zajedno sa Džejmsom Rozenkvistom i Endijem Vorholom u Njujorku, izbačen je u prvi plan kao pionir pop-arta. Da li je koristeći popularne znake savremenog života bio cenzor američkog potrošačkog društva ili ga je veličao, u startu nije bilo sasvim jasno. Sve dok Lihtenštajn nije sam objasnio: 'Pop umetnost pre svega obeležava upotreba onoga što se nipodaštava... Insistira na najpraktičnijim sredstvima, agresivnijim od reklame'. I zato Lihtenštajn koristi tehnike analogne stripu i reklami uopšte, dokazujući da ubačen u rafinirani kontekst, kič može postati umetnički predmet. U prvim radovima uveličava Mikija Mausa i Duška Dugouška. U fazi 'stripa' insistira na hladnoj formi likova. Šezdesetih počinje da ironiše sa temama preuzetim od Monea, Pikasa, Mondrijana, Sezana... Najmanje je nemrnog duha od svih protagonista pop-arta. Slika do kraja života (umro je u 73. godini) stilom koji ga je učinio slavnim šezdesetih. Retko prodaje svoja dela. Uglavnom ih sakuplja u svojoj kući u Sautemptonu na Long Ajlendu.
Ni njega kao ni ostale pop umetnike nisu u prvi plan izgurali kritičari. (Naprotiv, oni su ih gledali s podozrenjem!) Njihove prve izložbe u Njujorku kritičari su zaobilazili. Sve dok kustos 'Metropolitena' Henri Geldzahler nije postao toliko neprikosnoven da je svoj ukus nametnuo kao opšte merilo. Geldzahler je bio taj koji je 1966. izabrao Julijusa Olickog, Elsvorta Kelija, Helen Frenkantaler i Roja Lihtenštajna za Bijenale u Veneciji. I kao konsultant u Nacionalnom umetničkom savetu omogućio da mnogi od njih dobijaju stipendije. Bio je to za savramenu umetnost početak birokratske solidarnosti: u slučaju da Nacionalni savet uputi prigovor, argument pro bio je imidž 'Metropolitena'. Istovremeno, veze sa vladom snažile su poziciju Geldzahlera u 'Metropolitenu' čijem je rukovodstvu bilo veoma stalo da ima direktan upliv u centre moći u Vašingtonu. Povoljnost koja je svakako dobrodošla umetnicima. Lihtenštajnova dela tako su kao prestižna stigla u Muzej 'Gugenhajm', potom u Muzej moderne umetnosti u Njujorku, pa čak i na drugu stranu sveta u Sankt Peterburg. Razlog više što su i danas zaštićena na sajtovima. Naime, samo nekoliko se može reprodukovati, ali se zato posteri većine njih mogu naručiti. Sasvim u stilu umetnika koji se i sam zalagao za multiple proizvedene kao serigrafije, prema svom projektu, ali bez direktnog učešća u izradi, što ih čini srodnim industrijskim predmetima. M. Marjanović
