Izvor: Politika, 08.Jan.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slikar Hristove pasije, klovnova i prostitutki
Skromna galerija Bostonskog koledža priredila spektakularnu izložbu Žorža Ruoa, najveću koja je od 1953. priređena u SAD
Specijalno za „Politiku”
Njujork – U Bostonu, u kojem su tako ugledni univerziteti poput Harvarda, MIT-a, Nors Vesterna, Brendajza... Boston koledž se nalazi na dnu ove impresivne listeali je, na kraju 2008. godine, imao čast da bude domaćin izložbe kakva nije viđena u Americi više od pola veka, koliko je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inače prošlo otkako je umro francuski slikar Žorž Ruo (1871-1958).Kako se dogodilo da skromna galerija u okviru muzeja Mek MuIlan Bostonskog koledža organizuje izložbu „Mistična maska: privid i realnost Žorža Ruoa” na kojoj mogu da joj zavide sve velike muzejske institucije?
Odgovor se krije u imenu autora izložbe,jezuite Stivena Šlosera, profesora Bostonskog koledža, čoveka koji je ne samo okupio internacionalnu grupu stručnjaka koji su napisali 34 eseja za katalog sa blizu 600 strana već je, zahvaljujući svom ličnom ugledu, dobio na zajam 180 slika, crteža i grafika, pre svega iz Fondacije „Žorž Ruo”, Centra „Žorž Pompidu” (Pariz), njujorških Muzeja moderne umetnosti i Metropolitena i sve bez, nepojamno skupog, osiguranja. Organizatori su nam rekli da se izložba poput ove neće više nikada moći videti u Americi, jer su mnoga dela ustupljena samo zato što je u pitanju bio Šloser, već duboko zašao u godine.
Katalog ili, bolje reći, zbornik studija o Ruoovom slikarskom opusu, stavlja ga u kontekst religijskog, čak mističnog slikarstva, dovodi u vezu sa simbolizmom, fovizmom,ekspresionizmom i još ponekim pravcem u likovnoj umetnosti sa početka 20. veka. Ruoovo slikarstvo, u biti, odupire se jednostavnoj klasifikaciji i zato katalog bostonske izložbe pruža novim generacijama šansu da bez predrasuda koje su pratile ovog umetnika otkriju iznova ko je bio Žorž Ruo, jer im daje celu lepezu tumačenja njegovog dela.
Šloser se, kao mladi istoričar umetnosti, opredelio da istražuje religijsko u slikarstvu 20. veka i neminovno je stigao do Ruoa koji se zbog svoje duboke, iskrene pobožnosti često nalazio na „udaru” kritike koja ga je optuživala da ja anahron jer slika religijske teme u vremenu totalne sekularizacije, ostajući veran figuraciji u vreme dok se avangarda, pre svega ona u Parizu, okretala apstrakciji. Posle susreta sa već ostarelim slikarom, Šloser je i nakon Ruoove smrti nastavio da održava kontakte sa porodicom i izložba je njihovosvojevrsno „uzdarje” čoveku koji je umeo da na pravi način vrednuje Ruoova dela, ponikla na tradiciji vitraža gotskih katedrala i obojena senzibilitetom čoveka duboko svesnog društvenih nepravdi u Francuskoj na prelazu iz 19. u 20. vek.
Koncept bostonske izložbe bio je da se poklonicima likovne umetnosti ponudi hronološki pregled Ruoovog stvaralaštva da bi se mogla pratiti razvojna linija njegovog jedinstvenog figurativnog slikarstva koje, svakako, odstupa od glavnih tokova umetnosti prve polovine prošloga veka. Treba imati u vidu da on nije stvarao te, mnogima odbojne, prizore negde daleko od centra u kome je nastala evropska, ali i svetska moderna jer je bio rođen u Parizu, poslednjih dana Pariske komune.
Kao dete, Žorž Ruo se nagledao pariske bede živeći u radničkoj porodici i ti prizori su mu se duboko urezali u sećanje, a prve kontakte sa likovnom umetnošću imao je pored dede koji je, kao štampar, sakupljao grafike. Školujući se na Akademiji lepih umetnosti, u klasi Gistava Moroa,došao je u direktni kontakt sa poetikom simbolistaali se, pre svega, divio slikarstvu genijalnog Rembranta,svojim savremenicima: autentičnom realisti Onoreu Domijeu, bespoštednom, ciničnom hroničaru pariskog društva i Edvardu Maneu i njegovom smislu za snažan kolorit.
Gradeći samo njemu svojstven, jedinstveni, umetnički stil, Ruo se veoma rano okrenuo temama iz života cirkusa pariskih ulica i kafea, gde se iza sjajnih kostima skrivaju tužna lica klovnova, igračica i prostitutki. Uporedo, nastaju njegove religiozne slike, pre svega prizori iz Hristove golgote jer je tu mogao da iskaže duboku potrebu da beleži bol i patnju, ali i rulju koja muči, ponižava, ismeva Sina Božijeg.
Na izložbi su prikazane umetnikove grafike i ilustracije za čuvenu Bodlerovu poetsku zbirku „Cveće zla”, kao i za bibliofilska izdanja knjiga koje je štampao njegov ekskluzivni diler Ambroaz Volar. Te ilustracije se odlikuju debelim crnim linijama kojima su definisani obrisi tela i crte lica figura koje podsećaju na marionete. Bostonska biblioteka poseduje nekoliko Volarovih knjiga sa Ruoovim ilustracijama koje su pozajmljene za ovu priliku.
U periodu između dva svetska rata, dok je pariska publika bila indiferentna prema „staromodnom” slikaru, američki kolekcionari su rado kupovali dela Žorža Ruoa jer su odgovarala njihovom konzervativnom ukusu i tako se značajan broj njegovih radova nalazi rasut po privatnim zbirkama širom SAD.Idući za svojom vizijom umetnosti, Ruo se nije povodio za novim „izmima” iako je tokom tridesetih godina 20. veka uneo u slike snažan, dramatičan kolorit što su mnogi kritičari pripisali kontaktima sa fovistima (Deren, Vlamenk, Matis), ali za njega je to bilo sredstvo da podvuče dramatičnost prizora na kojima su forme naglašene crnom linijom kao na drvorezima. Proglasili su ga za najautentičnijeg francuskog predstavnika ekspresionizma,ali on sebe nije doživljavao kao sledbenika umetnosti severa Evrope.
Usamljenik među savremenicima, po stilu i po temama, Žorž Ruo nam pola veka posle smrti postaje blizak i razumljiv, jer njegova mračna, teskobna slika čoveka novog doba nije daleko od onoga što nas okružuje.
Vera Kondev
[objavljeno: 09/01/2009]
