Izvor: Politika, 09.Apr.2012, 23:08   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slikanjem merim svoju temperaturu

Verujem da umetnost ne može biti dobra ako je stvarana za uski krug specijalista i ako je hermetična i nekomunikativna

Vladimir Dunjić, beogradski slikar prvi je laureat nagrade za likovnu umetnost „Momo Kapor”, koja će mu biti uručena danas u Skupštini grada Beograda. Nekadašnjem studentu Mladena Srbinovića, ovo priznanje je dodeljeno „za trodecenijski rad kojim se potvrdio kao autentični umetnik u savremenom srpskom slikarstvu”. Upitan kako mu zvuči ta formulacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žirija i kako je doživeo ovo priznanje Zadužbine „Momčilo Momo Kapor”, Vladimir Dunjić u razgovoru za „Politiku” odgovara:

– Zvuči pomalo kao „ovo je divan kraj jedne uspešne karijere”. Šalim se, naravno. Možda mi nećete verovati, ali tek sad počinjem da otkrivam neke tajne posla kojim se bavim 30 godina. Obrazloženje žirija mi je ukazalo na dimenziju mog rada koju sam samo naslućivao. Srećan sam što sam dobio nagradu koja nosi ime Mome Kapora jer verujem da umetnost ne može biti dobra, ako je stvarana za uski krug specijalistai ako je hermetična i nekomunikativna. Najveći deo postmoderne je bolovao od te boljke, verujući da je dosada dovoljna garancija za dubokoumnost. Moma je to znao i zato je bio tako široko i toplo prihvaćen. Momina supruga Ljiljana čini izvanredan napor Zadužbinom „Momčilo Momo Kapor”. Pokušava da uspostavi kontinuitet između onih koji dolaze na scenu i onih koji su je napravili, da ne zaboravljamo svakih pedesetak godina svoje velike ljude.

U jednom intervjuu slikar Aleksandar Cvetković je izjavio da ceni svoje kolege i između ostalih i vas kao „majstora svog zanata”.Koliko vam je važan sud kolega?

Danas kad je najmanja mera samopoštovanja u karijeri biti na primer „menadžer za ljudske resurse” reći nekom da je majstor zanata i nije nekikompliment.Ali, kada to kaže još jedan veliki majstor, ipak se moramo zamisliti. Slikarstvo je jedna od poslednjih velikih ljudskih profesija, koje obavlja samo jedan čovek, a ne tim, od početka do kraja, u svom ateljeu, uz muziku, sa minimumom tehničkih sredstava: malo četki, pigmenta, lanenog ulja... Uvek kad razmišljam o tome setim se kako je genijalni Tales iz Mileta izračunao visinu piramide u Gizi: bili su mu potrebni samo jedan metar, sunčeva senka, jedan pomoćnik i nadahnuće. Danas je za nova otkrića neophodan „Veliki hadronski sudarač”. Tako da tu izjavu shvatam kao kompliment. Važno je mišljenje kolega, ali je još važniji sud publike. Za nju se slike i prave, a ne za istoriju umetnosti.

Iz mladalačkog konceptualizma vratili ste se slikarskoj tradiciji, šta je bilo presudno za takvu odluku?

Nećete verovati: ljubav. Na početku studija, uporedo sa slikanjem nadahnutim Šejkom, sa prijateljem Milenkom Pajićem osnovao sam Studio za novi strip, konceptualnu analizu elemenata stripa pomoću koje smo razgrađivali sve naslage tradicije i istorije. Nošeni mladalačkim nihilizmom stvorili smo rad „Mapa carstva” u kojem su kao u kakvoj crnoj rupi nestajali jedan za drugim polis Korint, kineska četvoročlana banda, Vitruvijev čovek, izlagali na Bitefu, u Muzeju moderne umetnosti u Zagrebu… U to vreme zaljubio sam se u sadašnju suprugu i odjednom našao u nemogućoj situaciji. Moja ljubav poništavala je bes i destruktivnost, osetio sam da je došlo vreme za građenje, postalo mi je tesno u okvirima koje smo sami sebi zadali konceptom. Sasvim prirodno okrenuo sam se slikarskoj tradiciji, zanatu koji je star koliko i ljudski govor i neiscrpan je.

Izlagali ste u Torontu, Beču, Budimpešti, šta su vam strani gradovi otkrivali o vama i vašoj umetnosti?

Malo sam izlagao u inostranstvu. Izložbe velikih formata teške su za transport, osiguranje, i to je onih devedesetih godina bila nemoguća misija. Kad je to prošlo, onda ja više nisam bio zainteresovan za to. Bilo mi je važnije da očuvam svoju autonomiju i slobodu u umetnosti, nego da negde u svetu kopiram i umnožavam samog sebe. Imao sam nekoliko kontakata sa galeristima u Evropi koji su bili veoma zainteresovani za plasman onoga što sam radio. Sve bi se završavalo posle njihovog pitanja: koliko ovakvih slika vi možete da naslikate godišnje? Produkcija, koju ja sa velikim naporom uradim za godinu dana, za njih bi bila tek mesečna količina. Nisam bio spreman na kompromis, da menjam odnos prema slikanju kao posvećenom činu igre i istraživanja novog. Ipak, i to malo izlaganja u svetu otkrilo mi je dve važne stvari. Da moje slike podjednako razumeju i vole i u svetu i da ne postoji nikakva barijera da ovakva vrsta slikarstva nađe svoje mesto.

Kad govore o vašim delima teoretičari upotrebljavaju reči kao što su melanholija, spiritualnost, magijska sugestivnost...Kakav je zapravo svet koji slikate?

Moj svet je identičan kao i vaš. Kao i bilo čiji. Razlika je jedino u tome kako ga doživljavamo i šta nam on otkriva o nama samima. Slikajući mačke, leptire, lastavice ja sam se zaljubio u njih i shvatio da nema nikakve razlike između mene i njih ili vas. Česterton je jednom rekao „da je jedno biti zapanjen pred Gorgonom ili Grifonom, stvorenjima koja ne postoje, ali je sasvim drugo i mnogo više biti zapanjen pred nosorogom ili žirafom, stvorenjima koja postoje, a izgledaju kao da ne postoje. Osećaj da je ono što je uobičajeno, normalno, u suštini čudno, nepoznato i krajnje neverovatno, predstavlja posebnu vrstu prosvetljenja”. Taj doživljaj sveta kao odsjaja ili odraza nekog drugog, višeg, konstanta je u svim periodima moga rada. U raznim periodima života mi različito vidimo pojave oko sebe i tu je slikanje aparat kojim merimo svoju temperaturu. Zato se periodi u mom radu razlikuju: oni prate uspone i padove, razvoj i sumnje u mom životu. A svaka sledeća slika je pokušaj da se iskupim za promašaje na prethodnoj. Postoje dve vrste tema koje se stalno provlače. One koje se bave društvenim okruženjem i problemima i te slike su zasenčene, mračnije. One druge vezane za prirodu, žene i životinje su eteričnije i zagonetnije. Za svakog ponešto...

Kako vidite sebe u budućem periodu ?

Ovih dana završavam nešto što će, verujem, biti prilično iznenađenje za sve koji poznaju ono što sam do sada radio. Otvaranje izložbe, ustvari otvaranje „Prokrustovog muzeja” planirano je za sredinu maja u Galeriji 212 u Beogradu. Ulaz u ovaj muzej se ne naplaćuje...

Biljana Lijeskić

objavljeno: 10.04.2012

Nastavak na Politika...

Beta: Dunjiću uručena nagrada Momo Kapor