Izvor: Politika, 10.Avg.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slikama nasilja protiv nasilja
Čuvenom austrijskom fotografu Gotfridu Helnvajnu, kome je Albertina priredila retrospektivu, neonacisti su uništili deo instalacije koju je 1988. godine posvetio Kristalnoj noći
Specijalno za Politiku
Beč – Sa zaštitnim znakom – crnom odećom i obaveznom bandanom oko glave i tamnim naočarima, Gotfrid Helnvajn više podseća na rok zvezdu nego na slikara/fotografa koji čitav život posvećuje kritičkoj analizi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nasilja, pre svega nad decom. Plan tinejdžera Gotfrida Helnvajna je bio da postane član sastava „Rolingstoons”, što je video kao „idealnu egzistenciju”. Sada, skoro pedeset godina kasnije, može se reći da su oni postali deo Helnvajnovog hola slavnih na crno-belim fotografijama koje čine deo serije „Lica”, nastale devedesetih. „Lica” Mika Džegera i Kita Ričardsa se mogu videti na izložbi u Albertini uz portrete Majkla Džeksona, Lu Rida, Kita Heringa, Čarlsa Bukovskog, Vilijama Berouza, Endija Vorhola, Normana Majlera, Arna Brekera i Leni Rifenštal.
Na do sada najvećoj Helnvajnovoj retrospektivi na nemačkom govornom području sa 150 radova, zastupljene su sve slikarske i fotografske faze austrijskog umetnika koji živi i stvara u Los Anđelesu i Irskoj. Tema koja se provlači kroz sve periode njegovog stvaranja jeste nasilje, tačnije – kritika ljudske brutalnosti. „Deca su najvažniji deo svakog društva, ali ona dobijaju najgori tretman”, kaže umetnik koji priznaje da želi da vidi svet dečjim očima.
Odrastavši pedesetih i šezdesetih u patrijarhalnoj austrijskoj porodici u kojoj pitanja nisu bila dobrodošla, Helnvajn se predaje likovnoj analizi neslavne skore prošlosti svoje zemlje u kojoj je dolazilo do planske selekcije „vrednih i bezvrednih ljudskih života”. Njegova sto metara dugačka instalacija „Noć devetog novembra”, u Kelnu (1988), posvećena takozvanoj Kristalnoj noći (9. novembar 1938), seriji organizovanih napada nacista na jevrejsko stanovništvo širom Nemačke i Austrije, prikazivala je uveličane postere lica (današnje) hrišćanske i jevrejske dece, kao i dece sa specijalnim potrebama, preko puta kojih je postavljena uvećana ilustracija iz knjige „Udžbenik podljudskih stvorenja”. Svega nekoliko dana po otkrivanju instalacije, neonacisti su vandalizovali deo ovog rada.
Akvarel na kartonu „Život nevredan življenja” (1979), inspirisan je istinitom pričom o bečkom lekaru koji je 1942–1944. deci sa fizičkim i psihičkim nedostacima, stacioniranoj na klinici „Am Špigelgrund” stavljao otrov u hranu. Glava deteta je klonula na tanjir, dok njegova ručica i dalje dodiruje kašiku kojom je uzelo smrtonosan zalogaj. Ovo delo se bavi mučnom temom „eutanazije” koji su nacisti sprovodili nad ljudima (i decom) koji nisu odgovarali idealima snage i lepote arijevske rase.
Od osamdesetih, u Helnvajnovim akvarelima se povremeno pojavljuje i Adolf Hitler kome se na izložbi u Albertini, na bezimenom ulju/akrilu na kartonu iz 2012, sa rukama u džepovima, izazovno smeje Miki Maus. Paja Patak i Miki Maus se kod Helnvajna često pojavljuju u kameo ulogama: „Iako Paja ne izgleda kao ljudsko biće, on bolje otelotvoruje suštinske probleme ljudske egzistencije od mnogih ozbiljnih umetničkih dela koje sam video”, objasniće umetnik u intervjuu Hauardu Foksu.
U seriji ulja na platnu „Užasi rata” (od 2006. naovamo), pored Diznijevih figura, na likovnim kompozicijama se pojavljuju Manga i anime junaci poznati iz video i kompjuterskih igrica, stripova i crtanih filmova, zatečeni u najopasnijim situacijama, nekada sukobljeni sa decom ratnicima, nekada sa pravim scenama rata.
Temu dece martira, kao predstavnike bespomoćnih i sudbini prepuštenih ljudskih bića – krvavih ili povijenih glava i udova, namučenih lica, rasplakane i sa bolnim čeličnim konstrukcijama na telu – Helnvajn delimično gradi na osnovu policijskog fotografskog materijala i izveštaja o raznim slučajevima zlostavljanja u porodici, crkvi, školama i domovima za nezbrinutu decu. Tokom sedamdesetih, u nizu performansa je inscenirao sebe i svoju decu kao izmučene društvene izopštenike, što je dokumentovano fotografskom kamerom. Umetnik upućuje direktnu kritiku društvu koje se ponosi svojim socijalnim i humanim zakonima, a koje istovremeno godinama zatvara oči pred institucionalizovanom torturom.
Gotfrid Helnvajn je sarađivao sa Merilinom Mensonom na nekoliko serija fotografija pod nazivom „Zlatno doba”, koje su 2003. izazvale veliku kontroverzu. Izradio je portrete Marlene Ditrih za njenu autobiografiju „Neke činjenice o meni” (1990), a magazin „Tajm” ga je angažovao da naslika Džona Kenedija povodom dvadesetogodišnjice atentata na ovog američkog predsednika.
Izložba traje do 13. oktobra
Marina Rihter
objavljeno: 11.08.2013
