Izvor: Glas javnosti, 15.Dec.2009, 10:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slika opšteg beznađa
Kako izgleda kada ti se ceo život pretvori u rekonstrukciju zločina? Šta znači iznova igrati žrtvu u raznim policijskim istragama koje nikuda ne vode... Ovo su samo neka od pitanja na koja su braća Oleg i Vladimir Presnjakov pokušala da nađu odgovore u svojoj crnohumornoj priči „Igrajući žrtvu“, koja će, u režiji Nikole Zavišića, premijerno biti izvedena u četvrtak na Maloj sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu.
U ovom komadu, braća Presnjakov, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << koji su već godinama najizvođeniji ruski pisci u svetu, nastoje da ukažu da je svako od nas žrtva ovog vremena.
- Svako bežanje od činjenice da ćemo se u nekom trenutku naći, na ovaj ili onaj način, u poziciji žrtve je besmisleno. Glavnom junaku Valji ceo život se pretvara u rekonstrukciju. NJegov posao je da igra žrtvu i svaki put iznova „umire“ u moru apsurdnih situacija. Ovaj komad, koji govori o beznađu koje nas okružuje u političkom, društvenom i svakom drugom smislu, obiluje montipajtonovskim humorom, ironijom i sarkazmom. NJegova aktuelnost ogleda se u tome što kroz vrlo bizarne situacije ubistava govori o raspadu društva i konsekventnom ubijanju mladosti - navodi reditelj i ukazuje da Valja, kao takav, ali i kao pripadnik mlade generacije, svaki put iznova biva „ubijen“, a istovremeno pristaje da učestvuje u sopstvenim „ubistvima“.
- Ovo je jedna od uloga koju bi svaki glumac poželeo - kaže za Glas javnosti Nenad Stojmenović koji igra Valju. - Želeo sam da ga prikažem na jedan autentičan, pa rekao bih čak i dokumentarističan način, jer je on jedan od bezbroj mladih ljudi koji je prinuđen na borbu protiv establišmenta i društva koje ga guši i sabija. Ova priča mi deluje kao neka vrsta savremenog Hamleta koja, iako se dešava u današnjoj Rusiji, apsolutno korespondira i s nama ovde, odnosno problemi tog podneblja, identični su problemima koje i mi imamo - smatra Stojmenović.
Pored njega, u podeli su i Tanasije Uzunović, Anastasija Mandić, Milena Đorđević, Slobodan Beštić i Bojan Lazarov.
Zavišić je kreirao i scenski prostor, kostime je uradila Mirna Ilić, a muziku su komponovali Sonja Lončar i Goran Simonoski.
Ansambl „Royal court theatrea“ iz Londona praizveo je ovaj komad 2003. godine na Edinburškom festivalu, a tri godine kasnije Kiril Seberbrenikov snimio je film, koji je na raznim festivalima osvojio niz značajnih nagrada.
