Izvor: Politika, 24.Apr.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slika kao dokument
Da li energija uložena u Čerčilov govor može da se poredi sa energijom stvaranja vajara u ateljeu, pita slikar Bogdan Pavlović
Novi ciklus slika Bogdana Pavlovića, pod nazivom „Rekonstrukcije”, izložen u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda do 26. aprila, oživljava atmosferu bliske i dalje prošlosti. Iako je kolorit Pavlovićevih petnaest dela, uglavnom velikog formata, sveden na sivu, belu i crnu boju, ona su puna života, dinamike i bude različite >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << asocijacije. Nemoguće je ostati ravnodušan, a novost je i to što su radovi naslikani na itisonu kao podlozi, čija tekstura utiče na stvaranje slike.
Za razliku od ranijih slika, na kojima se nalaze egzotične geografske mape, avioni, imaginarni prostori po kojima je Pavlović bio prepoznatljiv, sada su njegove dominantne teme umetnički ateljei i istorijski događaji.
Bogdan Pavlović potiče iz umetničke porodice (sin je značajnog slikara Zorana Pavlovića), školovao se na EcoleNationaleSuperieuredesBeaux-Arts u Parizu, gde živi i radi već osamnaest godina.
– Posle četiri godine pauze, upravo se predstavljam u Kulturnom centru Beograda na četvrtoj samostalnoj izložbi u gradu u kojem sam rođen, sa drugačijim radovima, konceptom, tematikom, koloritom i podlogom. Naziv postavke „Rekonstrukcije” je logičan zato što je reč o slikama inspirisanim foto-dokumentima, rekonstruisanju već proživljenih događaja iz istorije i istorije umetnosti. Izložba se dešava deset godina nakon NATO bombardovanja, reč rekonstrukcija se koristi za obnovu zgrade, zemlje, vlade, ali i u smislu rekonstruisanja događaja koji se desio u prošlosti – kaže Bogdan Pavlović.
Na slikama se vidi Titova bista, zatim trenutak kad je ruska armija ušla u Berlin, Čerčilov govor u Americi, tu su i događaji vezani za podvige velikih istraživača u ekspedicijama...
– Naslikao sam brod „Endjurans” koji je pred Prvi svetski rat, sa kapetanom Šekltonom, krenuo u ekspediciju na Južni pol. Taj brod je bio zarobljen u ledu, ali su zahvaljujući hrabrosti kapetana svi uspeli da se spasu. Hteo sam da pokažem da ljudi ne moraju da budu akteri ratova da bi bili heroji. Da upitam: da li energija, uložena u Čerčilov govor, može da se poredi sa energijom stvaranja vajara u ateljeu? Kakav je naš odnos prema sećanju?
Na pitanje zašto je za podlogu slika izabrao baš itison, umetnik nam priča kako je slučajno došao u kontakt sa tim materijalom, „posle jedne isporuke mojih slika koje su bile uvijene u itison”.
– Platno mi je bilo isuviše glatko i sterilno, probao sam nekoliko slika da napravim na itisonu i da promenim sižee po kojima me beogradska publika pamti, a to su geografske mape, avioni, izmaštane priče. Pokušao sam da sa što manje hromatskih odnosa kažem što više.
O životu i radu u Parizu i o umetničkom sazrevanju, Pavlović kaže kako je sa 21 godinom otišao u Pariz, na letovanje" i te, 1991, na kraju i ostao.
– Završio sam Akademiju u Parizu u klasi Vladimira Veličkovića. U Parizu sam započeo karijeru, živim i radim u jednoj privatnoj školi. Često sam se vraćao u Beograd, ali moj život sam osnovao i gradim u Francuskoj.
Vaš otac Zoran bio je veliki slikar, imali ste prilike da rastete uz njega i njegovu umetnost, kako se sećate tog perioda?
– Moj brat Miško, koga beogradska publika takođe poznaje po njegovim slikama, radovima u oblasti virtuelnih printova, bioloških skulptura (žirafa na Dedinju), i ja imali smo sreću da odrastamo uz velikog čoveka otvorenih pogleda, koji je osim što nam je bio pedagog bio i prijatelj koji nas je podržavao u radu, bez obzira na to koliko se on razlikovao od njegovog. Mi smo se izgradili kao umetničke ličnosti uz pomoć našeg oca, ali estetski nevezani i bez njegovog uticaja, što pokazuje da je bio ne samo veliki umetnik već i pedagog. Najvažnija stvar u pedagogiji je da se otkriju prave vrednosti mladog duha koji stasava a da ne ugrozite njegov budući identitet.
Da li ste srećni u Parizu?
– Smatram sebe srećnim, imam porodicu, kćerku, atelje, radim, izlažem, bavim se slikarstvom, pedagoškim radom. Uvek se može više i treba biti ambiciozan i opstati u klimi koja je promenljiva. Velika je stvar graditi karijeru u sredini gde je važno osetiti vreme u kojem živite. Dobijao sam nagrade u Francuskoj, imam galerije sa kojima sarađujem, krug ljudi koji prati moj rad, kupuje moju umetnost. Dosta kolekcija sadrže moje radove.
Da li su nagrade stizale u pravo vreme?
– Jesu, naročito su važne kada je čovek mlad. Ukoliko još novčano vrednuju rad, podstiču i daju sigurnost. Bavio sam se i dizajnom, ilustracijom, radio sam plakat za dokumentarni film Emira Kusturice „Super&Storis”. Nekoliko dečjih knjiga sam ilustrovao. Radio sam dekoraciju za „Dženeral motors”, za „opel tigru”. To su neke stvari koje nisu čisto slikarstvo, već su nešto primenjivo i primenjeno. To su izleti i avanture, ljubav iz mladosti. Inače, bavim se, slikarstvom, umetnošću koja generalno čoveka ne ostavlja ravnodušnim.
Biljana Lijeskić
[objavljeno: 25/04/2009]
