Izvor: Blic, 18.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slika-Ikona-Slika
Slika-Ikona-Slika
Galerija 'Singidunum'
Bez sličnog primera u našoj umetnosti i ikonopisu, Zorka Stevanović otisnula se u novo, tačnije neočekivano. Za samu autorku to je prirodna posledica puta koji je prevalila od vremena kada je počela da radi ikone, davne 1968. godine (kada je kopirala ikone u kancelariji ondašnjeg upravnika Muzeja SPC, a zatim na poziv iskusne Zdenke Živković, i freske u manastiru Sopoćani, početkom 80-ih, i kasnije u Ohridu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i Dečanima) do danas.
Tako neilustrativno date, određene scene i likovi svetih, zasnovani na hrišćanskom predanju, odražavaju ne samo suvislost savremenijih pristupa predlošcima, već i potvrđuju da su biblijski motivi večna riznica za sve one ljude koji samostalno tragaju za smislom, bilo gde da žive, i pod kakvim znamenjem.
Celokupno autorkino iskustvo, stečeno najpre kopiranjem isključivo sa originala, a zatim i samostalnim izobražavanjem likova svetih, odrazilo se na novija dela koja sve više streme od ikone ka slici, iako ostaju u kontekstu ikone. Otuda i naziv njene izložbe - 'Slika-Ikona-Slika'. Zorkini radovi, ikonografski i stilski, na tragu su vizantijske i srpske srednjovekovne umetnosti (13. veka), kao i ruskog ikonopisa - posebno u pogledu bele pozadine, koju ona prvi put koristi još 1988. godine.
Suverenost u vladanju likovnim sredstvima i njena uverenost u to da se versko osećanje jedino može približiti čoveku sredstvima njemu bliskim, savremenim, daju za pravo Zorki Stevanović da osvojeno prevazilazi. Rezultat su dela koja slave altruizam, slobodu, večni ideal da se slika dovrši u nematerijalnom. Bez sumnje, dostojna su kakvog novijeg pravoslavnog hrama.
Rasplet
(Abdurahman A. Vaberi, Tranzit, Clio, 2005)
U 'imaginarnom dnevniku' junaka romana, Harbija, iseljenika iz Džibutija, prepliću se narativni glasovi (i tačke gledišta) postradalih članova njegove najuže porodice, iz čijeg se (sablasnog i strasnog) komešanja slute mučne istine o minulom građanskom ratu, kao i o odnosu Afrike prema (bivšim) kolonizatorima. Kriza nacionalnog identiteta, koju bi pokojni otac, Avaleh, opisao kao nadmudrivanje (arogantnog, francuskog) porobljivača bežanjem u necivilizovanost, završava se (istorijskom, kulturnom, društvenom) propašću, oličenom u detetu–vojniku Baširu, žrtvi marionetskog režima: dok je u Avalehovim drevnim mitovima baštinjena mudrost k ene su kao i doba koje ih je iznedrilo. Razmišljanja Harbijeve (bele) supruge, Alise, otkrivaju sličnosti (po pohlepi, divljaštvu i bedi) svetova koje su oni pokušali da povežu i pomire 'domino-brakom': slobodoumna 'mala bretonska studentkinja' je zbog francuskog (kolonizatorskog) porekla bila 'sramota koja hoda', a njihov krhki i načitani sin, Abdo-Žilijen, 'dete ljubavi bez granica', koji je za obe suprotstavljene rase neprihvatljiv, bio je predodređen za ranu smrt. Ni po završetku tragične odiseje koja ih je dovela do (pariskog) 'raja Belaca', Harbi i Bašir ne pronalaze spokojstvo; prezreni i poniženi (u prihvatilištu Crvenog krsta kao u zoološkom vrtu), ge i stida.
I ovaj, kao većina romana o crnom kontinentu, pisan je iz (kulturološke) perspektive evropski obrazovanog čoveka za koga su tamošnje sudbine i naravi neshvatljivi i previše surovi; Vaberi, koji je samo po rođenju pisac iz Džibutija, oblikovao je 'Tranzit' od tipskih likova (deteta–vojnika, obrazovanog Afrikanca) i politički stereotipnih tendencija koje mu premrežuju (zamućuju) pogled na svet.
Bekstvo iz palanke
Jovan Sterija Popović 'Laža i paralaža' režija Jug Radivojević, produkcija Narodno pozorište Beograd
Nacionalni teatar je dvestotu godišnjicu rođenja Jovana Sterije Popovića obeležio postavljanjem na scenu komedije 'Laža i paralaža'. Odnosno ispripovedao je iz ugla našeg vremena jednu priču o višesmernoj manipulaciji.
Početne namere Mite i Alekse, Strijinih prevejanih lažova, svedena su na želju za dobrim ručkom. Njih dvojica se, naime, poput miševa ustremljuju isključivo na špajz Jeličinog oca i uopšte ne računaju na nešto više. Tek kada shvati da je i Jelica tu, Aleksa će aktivirati svoj nerv lažova i usmeriti ga u pravcu devojke čije srce stremi ka Beču, odnosno prema velikom svetu. Na tom mestu međutim, počinje drugi nivo manipulacije. Sva je prilika da je namera Juga Radivojevića išla u pravcu koji je podrazumevao da ni Jelica nije do te mere naivna. Ona, naime, samo što se oporavila od šoka da je i u njenu kuću banuo baron, shvata da je reč o prevarantu. I još primećuje da on nema mere u laganju (bio na Mesecu), ali i ne zna ni ko je Gete (kaže, lično mu čitao svoje stihove). Uprkos toj činjenici, ona odlučuje da napravi poslednji pokušaj i prihvati Aleksinu igru ne bi li se i preko njega, takav kakav je, izbavila iz palanke.
Zahvaljujući tom, ali i nastojanju Nataše Ninković, lik Jelice je bio jedno od uspelijih mesta ove predstave. Bez obzira na šarm Milana Gutovića, njegovo lako kretanje kroz Markovu kuću i novčanik, kao i pažnje vredno nastojanja Nebojše Dugalića da svom junaku sitnom lažovu učita nivo više, na korektnu igru Borisa Komnenića u ulozi Marka, igra Nataše Ninković zapravo bitno određuje domet ove predstave. Njeno nastojanje da liku Jelice, koji je u podređenoj ulozi kako na planu formalnog određenja tako i u samoj priči, osvetli sa što više strana, omogućilo je i obezbedilo ovoj predstavi mirniji tok i širi uvid u inače radikalno svedenu priču o lažima svih naših vremena.
