Izvor: Blic, 08.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slepac vodi slepca
Slepac vodi slepca
O NOVOJ PREDSTAVI
Eto, ovo je treća uloga majke kojoj gine dete a koju ja igram u pozorištu. Jako mi je teško da igram takve uloge i tako bih želela da igram nešto drugo jer te uloge me nervno iscrpljuju i čine mi glumu do te mere teškom da me ona više ne raduje. To je počelo sa 'Kosovskom hronikom' kada sam odigrala Danicu Milinčić kojoj su balisti na njene oči ubili sina. Potom sam igrala Andromahu u 'Trojankama' kojoj Grci bacaju dete >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << niz litice. Sada u 'Maksimu Crnojeviću' igram Majku Jevrosimu kojoj na kraju komada ubijaju sina Maksima i tad Jevrosima poludi. O GLUMI UOPŠTE
Nisam glumica koja uloge radi spolja već pokušavam da duboko siđem u sebe i pronađem emocije. To mi je veoma bolno. Ne znam da li uopšte ima smisla baviti se takvom glumom ovde, u ovakvim uslovima. Mi nemamo nikakvu negu posle takvih uloga, nemamo 'rehabilitaciju' u smislu nekih psiho-terapija koje se primenjuju na Zapadu. Naše silaženje u nesvesno je veoma opasno pa zato mnoge kolege, glumi, koriste za relaksaciju alkohol ili hranu. Ja sam se odlučila za jogu i meditaciju. Tako pokušavam da preživim bol na sceni i bol u životu. O ŽIVOTU OVDE
Od kad sam se rodila živim u zemlji u kojoj se nešto čeka. Prvo sam čekala da ljudska svest postane toliko zrela i humana pa da počne da deluje komunizam. Potom da se završi rat i da konačno stupi na snagu kapitalizam. Onda sam čekala da mi kćerka poraste i diplomira. Sada jedino mogu da čekam da mi starost bude bez bolova. To je veoma teško i ja pokušavam da ne čekam ništa i da intenzivno živim. Pokušavam da živim u dobroti mada ni to nije lako i da proširim svoj kapacitet za ljubav što je još teže.
O PRIJATELJSTVU
Sve je ovo jako teško ostvariti zato što je većina ljudi u depresiji i bez pravog cilja. Svi su u apatiji zato što je mnogo onih kojima treba pomoći, a malo onih koji mogu pomoći. Uglavnom živimo život gde slepac vodi slepca. Trudim se da zavolim jednostavne stvari koje godinama nisam primećivala, da se radujem običnom razgovoru, da ne očekujem pametne misli i izuzetne susrete, da radim posao ne očekujući brilijantan rezultat i uspeh. Sve je to veoma, veoma teško. Kad makar malo uspem u tome mnogo se radujem i mnogo sam srećna. Imam malo prijatelja. Možda dvoje ili troje. Ali baš prijatelja. Smanjila sam prazna druženja sa poznanicima jer to mi samo nanosi bol i užasno me prazni. Naučila sam da ćutim i da mi zbog toga nije neprijatno. O ŽELJAMA
Volela bih da živim dugo i da sve ono što sam propustila u mladosti, u radu na sebi, pokušam da razvijem u godinama koje slede. Pre svega mislim da budem bolja i da više volim. O HANI
Moja kćerka je moj najveći uspeh, ako je ona uopšte moj uspeh. Bog mi je podario dete velikih darova. Ne znam čime sam to zaslužila. Ja sam mu mnogo zahvalna i nadam se da nisam ništa pokvarila. Moja ćerka je moj veliki prijatelj, a i ja njen. Imamo dubok odnos i češće ona mene savetuje i uči životu nego ja nju. Verujem i nadam se da će uspeti da realizuje svoje sposobnosti koje su joj rođenjem date. Hana svira violinu, peva, igra, glumi... Samo da ne bude previše za ove prostore!
***
Zahvaljujem Bogu što je uveo Veliki post, kako se ne bismo prežderavali, tojest jeli, svakoga dana. Oni, koji inače ne jedu, imaju šanse da postanu veliki Svetomučenici. Sonji Jau ković hvala što je sa mnom otišla u tri PM (čitaj opet na engleskom, kao oznaku za vreme), a čitaocima 'Blica' izvinjenje za malu dezorijentaciju na početku teksta. Subota jeste. Veliki post takođe. Dvehiljadite! U Srbiji, naravno.
Neslavan završetak Glumačkih svečanosti 'Milivoje Živanović' u Požarevcu
Đurđija Cvetić odbila nagradu
Biljana Willimon: Kolaži iz Wiesbadena
