Izvor: Politika, 12.Nov.2013, 21:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slavni sin velikog oca Bondarčuka

Nisam mislio da ću ikada snimati ratni film i na taj način „polemisati” sa svojim ocem, kaže Fjodor Bondarčuk, autor 3D heroične ratne drame „Staljingrad”

Rim – Impresivno. Prvi ruski imaks 3D film, ratna drama „Staljingrad“ Fjodora Bondarčuka, od oktobarske premijere do danas, u Rusiji ima više od 40 miliona gledalaca, na trećem je mestu po gledanosti svih vremena, odmah posle „Avatara“ i „Pirata sa Kariba“.Trenutno je najgledaniji strani film u Kini, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << gde je samo za prvi vikend prikazivanja zaradio osam miliona dolara!

Zvanični ruski kandidat za Oskara, pre dva dana, prikazan je van konkurencije i u glavnom programu 8. Rim festivala, što je na crveni tepih rimskog Auditorijuma dovelo kompletnu filmsku ekipu. Reakcija publike je bila odlična, komentari nekih kolega sa Zapada kretali su se u pravcu da je ovo ruski propagandni film, veoma mladi ruski kolega mišljenja je da je „proputinovski“.

Mogu oni tumačiti film kako hoće, ali jedno je sigurno – „Staljingrad“ je vrsno urađen film o jednoj od najkrvavijih bitakau ljudskoj istoriji, bitki koja je promenila tok Drugog svetskog rata, ostavivši za sobom krvavu Volgu, razrušeni grad i nepregledna polja smrti. Ovo je i film koji će mlađu bioskopsku populaciju širom sveta upoznati i sa činjenicom da nije samo američki redov Rajan zaslužan što je Drugi svetski rat okončan u korist saveznika.

 

Petar Fedorov, Marija Smolnikova, reditelj Fjodor Bondarčuk, Janina Studlina i Tomas Krečman na rimskom crvenom tepihu

Fjodor Bondarčuk, glumac, reditelj i producent, slavni sin velikog oca, vanserijskog ruskog glumca i reditelja Sergeja Bondarčuka, postavio je filmsku priču tako da ona predstavlja epski pogled na čuvenu bitku, pričajući iz vizure grupe ruskih vojnika koji odolevajući svim napadima danima drže strateški važnu zgradu vodeći računa o jedinoj preostaloj stanarki, mladoj Ruskinji, ali i iz vizure nemačkog oficira i njegovih vojnika koji su se našli u istom paklu. Nemci u ovom filmu nisu prikazani prema stereotipima koji su dosad vladali u ratnim filmovima, pa je Bondarčukov „Staljingrad“ u tom smislu i veoma human film.

Koliko je unapred bio svestan važnosti teme, ali i rizika da film o Drugom svetskom ratu,u današnje vreme strip-heroja na velikom platnu, možda neće dotaći publiku, pitala sam Fjodora Bondarčuka tokom ekskluzivnog razgovora za „Politiku“, upriličenog u Hotelu „Metropol“ u ulici Veneto. Fjodor je odgovorio: „Da budem iskren, nisam mislio da ću ikada snimati ratni film i na taj način ’polemisati’sa svojim ocem, ali nove tehnologije su toliko primamljive da stvaraju mogućnost da gledaoca stavite u spaljeni i razrušeni grad pod opsadom i ostvarite efekat pune lične prisutnosti. Snimanje imaks 3D tehnologijom omogućilo je pojačanu skalu dramatičnosti i uverljivosti bitke koja je u kontrastu sa dramom ruskih vojnika, nekoliko preostalih civila i njihovih okupatora u Staljingradu. Tome nisam mogao da odolim, jer se na ovaj način brišu sve granice između ekrana i publike.“

I zaista, bez preterane upotrebe specijalnih efekata koji bi opterećivali gledaoca, uz fantastičnu scenografiju koja je građena i rađena,paglumci nisu izvršavali svoje zadatke ispred zelenog platna, kako je to u ovakvoj vrsti filma uobičajeno (scenografija se posle kompjuterski „gradi“ i „slika“ i ubacuje gde treba), uz atmosferičnu fotografiju snimatelja Maksima Osadčija i muziku Anđela Badalamentija (američki kompozitor i pijanista, poznat po muzici za „Tvin piks“) i,naravno,specijalne naočare za gledanje 3D, sve su granice izbrisane.

„Direktor fotografije Maksim Osadčij i ja radili smo zajedno sa timom američkih supervizora i sterografera koji su učestvovali u snimanju „Spajdermena“ i „Hobita“. Zgrada koja je branjena nije komad šperploče kako to biva u tradicionalnom filmu, već je čitav prostor građen sa svim stanovima, stepeništem, sve u skladu sa likovima ljudi koji su tu živeli pre rata. Sve je rađeno sa najvećom pažnjom, do najsitnijih detalja. Želeo sam da na taj način publika doživi emotivno putovanje, da se saoseća sa likovima, da ponekad plače, a ponekad smeje”, objašnjavaFjodor Bondarčuk.

Na pitanje šta misli, da li bi sada njegov otac da je živ bio ponosan na njega Fjodor Bondarčuk je odgovorio: „Uz sve polemike do kojih bi moglo doći, mislim ipak – da, bio bi ponosan!“

Tokom razgovora dotakli smo se i uloge njegovog oca u filmu „Bitka na Neretvi” i pitali ga da li je za lik nemačkog oficira odabrao glumca Tomasa Krečmana zato što je on igrao u nemačkoj verziji „Staljingrada“? Fjodor je odgovorioda to nije bilo presudno, ali da mu je bilo zanimljivo to što je uloga u nemačkoj verziji „Staljingrada“,Jurija Ozerova,bila prva Krečmanova uloga na filmu, posle koje je iz Istočne Nemačke,u kojoj se rodio i živeo, pobegao u Zapadnu Nemačku.Ozerov je bio njegov profesor glume na akademiji,pa je Fjodor Bondarčuk i sam igrao u Ozerovljevom „Staljingradu” snajperistu Zajceva.Tomas Krečman se toga ne seća.

Fjodor Bondarčuk sa radoznalošću čeka kakve će biti reakcije nemačke i američke publike. Srećan je što film ima tako ogromnu gledanost, a na pitanje da li je možda sada Nikita Mihalkov ljubomoran na njega, kroz smeh je odgovorio: „Stvarno ne znam, pitajte njega!“

Dubravka Lakić

objavljeno: 13.11.2013

Nastavak na Politika...