Izvor: Politika, 05.Jul.2009, 23:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Slatka ironija života

Legendarni češko-američki reditelj premijerno predstavio smešnu džez operu „Dobro plaćena šetnja”, svoj najnoviji film, prvi koji je u rodnoj zemlji snimio posle četrdeset godina odsustva

Od našeg specijalnog izveštača

Karlove Vari – Posle četiri decenije odsustva, slavni češko-američki reditelj Miloš Forman, ponovo je snimio film u rodnoj zemlji i na maternjem jeziku. Jučerašnja svetska premijera „Dobro plaćene >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šetnje” u počasnom programu 44. Festivala u Karlovim Varima, bio je prvorazredni događaj ispraćen ovacijama.

Reč je o filmu nastalom prema istoimenom muzičkom pozorišnom hitu, koji su za potrebe Semafor teatra, još 1965. godine, na scenu postavili Jirži Suhi i Jirži Šlitr i na kojem su odrastale generacije češke publike. Forman je svojevremeno sa Janom Rohačom (1966) snimio i televizijski rimejk mjuzikla, pre dve godine ga je ponovo postavio i na scenu praškog Nacionalnog teatra na osnovu čega je i nastala ova najnovija filmska verzija.

Legendarni reditelj rođen je 1932. godine, roditelji su mu stradali u Aušvicu, završio je Filmsku akademiju u Pragu, a filmovima „Crni Petar” (1963) i „Ljubavi jedne plavuše” (1965), Forman je u češku kinematografiju uveo specifičan stil komedije kojoj je, u osnovi, i danas ostao veran.

Tokom 1968. godine, posle ulaska trupa Varšavskog pakta u Prag, napustio je svoju zemlju i otišao u SAD gde je brzo postao poznat i cenjen. Prvi američki Formanov film bio je „Svlačenje” (1971), a zatim su usledili „Let iznad kukavičjeg gnezda”, „Kosa”, „Regtajm”, „Amadeus”, „Narod protiv Larija Flinta”, „Čovek sa Meseca”, „Goja”... U razgovoru za „Politiku”, Forman govori o dobrim, staromodnim pričama, povratku u Češku i filmovima koje je snimao u Americi, priseća se svog poslednjeg susreta sa majkom i otkriva korene češkog talenta za smeh...

Mnogi su se svojevremeno brinuli šta će biti sa filmom u ovom – novom milenijumu i kakve će se promene desiti. Šta Vi mislite, šta nam je ova nova filmska era donela?

Mnogo novog tehnološkog razvoja, novina u načinu snimanja filmova i prenošenja slike do gledalaca... Ali, ono što se nije promenilo i što će se teško promeniti jeste potreba za dobrom pričom, što uvek znači i sledeće – potrebu za staromodnom pričom.

Je li i priča iz filma „Dobro plaćena šetnja” baš takva – dobra što zapravo znači staromodna?

Ona je pomalo i nostalgična, naravno. Odjednom sam se vratio u svoju zemlju posle četrdeset godina odsustva, odjednom sam ponovo bio mlad. Kada sam ponovo čuo neverovatno lep jezik pisca Jiržija Suhija, sećanja su počela da se vraćaju, ja sam počeo da se vraćam sam sebi. Ovaj film pre svega znači povratak u trenutak.

Samo neko ko mnogo voli Prag može tako da pristupi snimanju grada, kao što ste to Vi učinili u ovom filmu?

Volim Prag, uvek sam mogao da ga osetim iako sam, pre polaska na studije filma, u njemu boravio samo jednom i to veoma tužnim povodom. Bilo je to 1942. godine kada sam, zajedno sa ujakom Boleslavom i bratom Pavelom, stigao u tadašnje zdanje Gestapoa kako bih svoju majku video prvi i poslednji put, pre njene smrti u Aušvicu.

Ona je bila uhapšena i odvedena u logor iako nije bila Jevrejka?

Tačno, ona je jednostavno jednog dana, zajedno sa još deset žena koje su kupovale u istoj prodavnici u Česlavu, bila odvedena i zatvorena. Sve su žene ubrzo bile puštene osim moje majke. U mojoj porodici se dugo smatralo da razlog za to treba tražiti u jednom događaju još iz 1926. godine, kada je u kući mojih roditelja na spavanju i doručku, boravio jedan Nemac koji je radio na zemlji. Kasnije se on vratio kao oficir Gestapoa i sasvim je moguće da je, videvši ime moje majke na listi uhapšenih žena u sebi pomislio „Nekada sam služio kod ovih bednih ljudi”. Sasvim je moguće da je to bilo razlog što je jedino pored imena moje majke udario pečat na kojem je pisalo ono čuveno „Povratak nepoželjan”...

Često kažete da volite da snimate filmove o otpadnicima društva jer znate šta to znači, s obzirom na to da ste iskusili život u totalitarnom režimu. Da li je to razlog što stvarajući dugo u Americi Vi zapravo tragate za otpadnicima američkog društva? Znači li to da tamo ipak uživate u većim slobodama?

Američko društvo je možda slobodnije od nekih drugih, ali nije potpuno slobodno društvo. Dakle, imate mnogo razloga da volite i poštujete ljude koji su u stanju da sistem „izbace iz sedla”.

Poput kralja porno časopisa Hestlera ili Endija Kafmana kojima ste posvetili filmove „Narod protiv Larija Flinta”, odnosno „Čovek sa Meseca”?

Oba ova lika su veća od života. Izazov je pričati priče o ovakvoj vrsti ljudi, neobičnim momcima, ali ipak „politički korektnim”. Kriticizam nije razlog što snimam filmove, ali znam da ako stvari radim ispravno, ako film snimam ispravno, kritika će biti unutra. Dublji pogled u društvo će takođe biti tamo.

Čini se da volite filmske portrete, biografske filmove kakva su ova dva ali i „Amadeus” i „Goja”?

Mišljenja sam da je svaki film u osnovi biografski, samo što je ponekad reč o biografiji kakve istinite ličnosti, a nekad izmišljenih ljudi. Svaka ličnost ima svoju priču, svoju „biografiju” čak i kada je ona čista fikcija.

S obzirom na sopstvenu biografiju, smatrate li sebe otpadnikom?

Nikada nisam smatrao da imam dovoljno hrabrosti da budem otpadnik u političkom smislu, ali poštujem one koji tu hrabrost poseduju i snimam filmove o njima.

Publika u mojoj zemlji je u jednoj anketi proglasila Vaš „Let iznad kukavičjeg gnezda”, jednim od najboljih filmova 20. veka. Šta se u međuvremenu promenilo u Vama? Da li se i Vaša „šetnja” isplatila?

U vreme kada sam snimao taj film, uživao sam u slobodi da govorim kako želim i snimam film kakav želim. Pre toga sam živeo u represivnom komunističkom režimu. Međutim, „Let iznad kukavičjeg gnezda” upravo i govori o represiji društva. Ironija života da mi kao individue ne možemo da živimo sami. Mi kreiramo društvene institucije da nam pomognu da živimo i mi ih plaćamo. Kada sve na kraju saberete, shvatite da ste uhvaćeni u mreže institucija koje ste sami stvorili. Institucije nas poseduju, konačno, i plaćaju da bismo bili poslušni i pokorni. A da li se isplatila moja „šetnja”? Ipak jeste, postao sam nešto pametniji.

Šta Vas tera na smeh? Šta sve može biti predmet filmskog smeha?

Volim čak i glupe šale, smejem se nesporazumima. Sve može biti predmet smeha osim nasilja nad nedužnim ljudima. U Češkoj je humor tradicija i to kroz istoriju. To je bio način preživljavanja male zemlje u središtu Evrope, okružene moćnim susedima koji su uvek pokušavali da je okupiraju. Protiv toga se ne braniš pištoljima i puškama, već ako želiš da preživiš moraš da naučiš da se smeješ stvarima i događajima.

Jesu li istu lekciju naučili i Vaši sinovi Petar i Matej?

Naravno da jesu, smehom se barane čak i od mojih ideja! Petar mi je kao reditelj asistirao tokom snimanja „ Dobro plaćene šetnje”, a Matej je radio dizajn scene. Njihova je ideja da ovaj popularan komad, pre dve godine ponovo postavimo na scenu praškog Nacionalnog teatra kao smešnu džez operu. Takav je i film.

Dubravka Lakić

[objavljeno: 06/07/2009]

Nastavak na Politika...