Izvor: Blic, 13.Dec.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slagalice
Slagalice
Haos, Centar za grafiku, KCB i UP 'Cvijeta Zuzorić'
Likovno i koncepcijski celovite i bogate izložbe četvoro beogradskih autora skreću na sebe pažnju ljubitelja vizuelne umetnosti, a svaka od njih predstavlja tehničko-tehnološku ali i mentalnu slagalicu, čiji uspostavljeni sklop i talog funkcionišu na lično-kolektivnom nivou i kao odraz egzistencije i traganja za njenim smislom.
Talent postavlja deliće memorije ('Haos') kroz crteže >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << jugoslovenskih republika date na dečjim tablama - igračkama. Radovi ekspliciraju temu varljivosti pisanja i brisanja (granica...). Oprostoreni crtački ansambl vredan je mesta koje fokusira pažnju na ovoj disciplini, onako kako je to svojevremeno zasluživao i Otaševićev projekat.
Đorđije Crnčević (Centar za grafiku) pokazuje svoje likovne beleške, kojima puni sveščice već četiri decenije. Otkrivajući svoje 'novo' lice, autor nam predočava čitav jedan lični svet koji nastaje širom otvorenih očiju ka spolja, ali i ka unutra, pa tako i specifičnu paralelnu, neverbalnu istoriju umetnosti. Izrazite likovnosti i senzibilnosti je i rad Jelene Trpković, iako se ona oslanja na književne predloške, pretačući opise u bojene trake, koje sve zajedno daju atmosferu odgovarajuću ostvarenoj u pasusima Crnjanskog i drugih.
Zoran Todović ('Cvijeta') gomilom poslaganog novinskog papira, isečenog u kvadratiće, progovara o podvojenosti koju trpi svaka jedinka, bilo kog pola, zanimanja, ma koje društvene pozicije bila i kakve ideologije preživela i živela. I koliko god konstrukcija Todovićeve slike_arhiva bila rezultat kreativnog manuelnog rada, ona živo korespondira sa strukturom elektronske slike_arhiva.
Sumrak
(Tatjana Tolstoj, Kis, Geopoetika, 2005)
U ovom gogoljevski britkom delu predstavljena je budućnost čovečanstva posle uništenja evropske civilizacije: ljudi imaju (očigledne) životinjske osobine, prehranjuju se i razmnožavaju 'bez filozofiranja'. Međutim, iako pre žive u čoporu nego u zajednici, oni su ogledalo društveno-političkih i kulturnih stereotipa koji obeležavaju (ne samo) rusku istoriju: obogotvorena država upravlja mislima i osećanjima klasno razdvojenih podanika i izmišlja neprijatelje kada ih nema; netrpeljivost 'prosvećenih' prema 'neukima' je gotovo rasistička, a sukob između tradicije ('konzervirane' u starom slovenofilu Nikiti Ivaniču) i avangarde (oličene u zauvek mladom 'zapadnjaku' Lavu Ljvoviču) je večan (ni živ ni mrtav).
Za junaka romana, plašljivog 'veselnika' Benedikta, drama počinje od raskrinkavanja do tada mističnog Vođe i od želje za (brzim i lakim) bogatstvom. Posle 'očovečenja' (odsecanja repa) i pantagruelovske svadbene gozbe, kojom je uveden u svet vladajuće klase i 'duhovnog života' (gutanja literature, od uputstava za upotrebu do Sartra, kao zabranjenog voća), on postaje običan bahati skorojević, ali i prognanik iz raja neznanja i bezbrižnosti. I dalje bez pameti u glavi, ali sa 'mrakom u srcu', on jurca za knjigom u kojoj je 'rečeno kako da se živi' i slučajnim, ali čestim ubijanjem 'leči' narod od (mitske bolesti) neznanja. Kao oličenje mase koja, 's nogama u lancima, s glavom u oblacima', oblikuje i održava tradiciju, Benedikt je 'topli leš' koji, bez duše, razuma i srca, donosi odluke o sudbini kulture (praznim) stomakom.
Ironija i cinizam su u ovom genijalnom romanu, ponosu savremene ruske književnosti, samo stilska sredstva kojima se, ustvari, oplakuje sumrak Evrope. Na našu veliku sreću, Miodrag Sibinović ga nije samo preveo na srpski jezik, već ga je, vinaverovski neponovljivo, prepevao.
