Izvor: Politika, 12.Okt.2011, 23:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Skulpture od lagera i propelera

Sve što sam mogao da pronađem boravka u Americi na buvljim pijacama deo je mojih asamblaža, kaže Aleksandar Gligorijević

Čista forma, neobični materijali, odsustvo želje za manipulacijom simbolima i preteranom intelektualizacijom umetnosti stopili su se u neobičan rezultat.Kada je video jednu od skulptura Aleksandra Gligorijevića, koje su od večeras u 19 sati izložene u holu Narodne banke Srbije na postavci „Metafizikopolis”, jedan njegov prijatelj, inače mašinski >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << inženjer, rekao je: „Vidi sve ove zanimljive elemente na jednom mestu a stvar ne radi!”

Ovaj komentar možda nejjezgrovitije oslikava dvadeset apstraktnih figuracija izrađenih od metala, drveta i stakla koje privlače pažnju na prvi pogled. Nemaju imena jer, kako kaže Gligorijević, nikada mu nije ni palo na pamet da ih nekako nazove. U neku ruku i zato što imenovanje posmatraču sugeriše pravac tumačenja. A on je baš to hteo da izbegne.

– Od početka sam veran čistoj skulpturi, koja danas polako nestaje. Gutaju je instalacije, novi mediji. Možda zato i imam svoju publiku, koja zna šta može da očekuje od mene, priča ovaj umetnik, rođen u Beogradu, školovan u Americi (skulptura i dizajn), član Ulupudsa, danas stanovnik i Beograda i Los Anđelesa.

– Odavno sam se opredelio za koncept asamblaža. Oni nastaju kombinovanjem lageraod nerđajućeg čelika, propelera, viskova, optičkih stakala i hromiranihčeličnihelemenataiz raznorodnih mašinskih sistema, sve što sam mogao da pronađem tokom skoro petnaestogodišnjegboravka u Americi na raznim rasprodajama, buvljim pijacama, u garažama, radionicama. A zašto baš to? Pa zato što mi je bilo inspirativno da sve te elemente, koji imaju ogroman potencijal, transformišem u umetnost. Da nešto što je nekad imalo konkretnu, često matematičku funkciju, a odbačeno je, prevedem u neki drugi svet. Naravno, sve to bilo mi je dostupno jer jeAmerika imala snažan period rane industrijalizacije pa je sve građeno od kvalitetnihmaterijala i mnogo ih ima. A i oni imaju kulturu čuvanja starih stvari. U Srbiji nikada ne bih sakupio sve što sam tamouspeo da pronađem –kaže naš sagovornik.

Toga je mnogo. Tačnije, skoro dve tone predmetaprebačenihavionom. Iz nekoliko puta. Sve je delimično smešteno u donjim nivoima njegove kućeateljea, jednog od najlepših prostora centralne beogradske opštine. Ostatak je u jednom magacinu. Prvu samostalnu i uspešnu izložbu svojih radova imao je „preko bare”. Kako nam otkriva, njegova dela odmah su dobila svoje kupce. I do dan danas ostalo je tako.

– Tehnikom kojuja koristim bave se mnogi i to odavno. Zato mi je bilo najvažnije da pronađem svoj stil, što je i najteže. Da postanem prepoznatljiv. U tome sam vrlo brzo, na sreću, uspeo. Moje skulpture plod su dugotrajnog rada na terenu, mentalne sedimentacije i umetničke imaginacije. Trudim se da ne koristim elemente koji su već upotrebljavani u istoriji umetnosti, veoma sam selektivan. Njima manipulišem u njihovom originalnom obliku, ne brusim ih, ne sečem, ne farbam – ne trpe nikakve fizičke intervencije. Uklapam ih jednog sa drugim najčešće putem šrafova. A ako je to nemoguće onda ih lepim.

Njegov rad, voli da istakne, donekle je metafizičan. Ukazuje na to da se materija zapravo ne može uništiti već da može samo da pređe izjednog stanja u drugo. Ujedno je i edukativan. Posmatrač na početku uoči celu skulpturu a potom kreće u analizu od čega je napravljena i kako je sklopljena, čime se javlja ideja o različitim identitetima jednog istog predmeta. Pri čemu svaki priča svoju, urbanu istoriju.

M. Dimitrijević

objavljeno: 13.10.2011.

Nastavak na Politika...