Izvor: Politika, 22.Feb.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skulpture Matije Vukovića vraćene u život
Dve decenije dela našeg vajara stajala su u stanju raspadanja u hodniku Istorijskog arhiva u Boru, a 2011. započela je akcija njihovog spasavanja
Da je danas vajar Matija Vuković ovde sa nama, mislim da bi bio zadovoljan restauracijom njegovih skulptura . Zadovoljstvo mi je što sam ova dela vratio u život, rekao nam je Veselin Lađić, restaurator skulptura Matije Vukovića (1925–1985), tvorca jednog od najautentičnijih opusa na savremenoj umetničkoj sceni posle 1950. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << godine.
Reporter „Politike” ih je među prvima video u novom izdanju prekjuče, u ateljeu Veselina Lađića, kada je obavljena i njihova primopredaja između restauratora Lađića i kustoskog tima Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSU). Teške do 250 kilograma, gipsane skulpture su gotovo „pojele” prostor ateljea od pedesetak kvadrata i niko danas ne bi mogao ni da nasluti u kako trošnom stanju su svojevremeno dospele u Beograd.
A dospele su iz hodnika Istorijskog arhiva u Boru, gde su stajale gotovo dve decenije u stanju raspadanja. Odatle su izmeštene kada je 2011. godine MUP Srbije naložio da se zbog opasnosti od izbijanja požara oslobodi evakuacioni put otklanjanjem eksponata sa stepeništa. MSU je tada uputio apel Ministarstvu kulture, akciji spasavanja Vukovićevih skulptura pridružila se i „Politika”, a tadašnji ministar Predrag Marković je održao reč i nakon raspisanog konkursa Veselin Lađić se prihvatio restauracije za koju je izdvojeno 922.760 dinara. Kao jedan od naših najpoznatijih restauratora skulpture on je do sada obnovio statuu Karađorđa na Oplencu, Kneza Miloša u Požarevcu, Meštrovićevog Svetozara Miletića itd.
Okružen podmlađenim Vukovićevim skulpturama o procesu rada Lađić svedoči:
– Jedna od osam skulptura koje sam dopremio u atelje je bila u tako rasutom stanju da nismo mogli da je identifikujemo, dakle nepoznata nam je i prema zapisniku komisije 40 odsto njenih delova je pretvoreno u prah. Tako je rekonstruisano sedam Vukovićevih dela. Radove sam počeo od skulpture „Dečak sa krčagom”, a umesto jedne njegove oštećene noge stajala je šipka koja je uz to bila izvitoperena. Tu su i skulpture „Minotaur”, „Ranjenik”, „As – sedeća muška figura” itd. Oštećene delove skulptura sam spajao, ojačavao, povezivao da se forma izgradi onako kako je autor zamislio. Suština je u tome da treba doživeti skulpturu. U restauraciji ne možete nikada reći treba mi ovoliko vremena, jer to nije zidanje, da kažete zidam dva metara dužno na dan. U počeku ne možete ni da vidite sve probleme koji će iskrsnuti.
Ubrzo je u Lađićev atelje prispela i Komisija MSU u Beogradu za primopredaju dela u sastavu Zdravko Joksimović, vajar, Biljana Šipetić, konzervator i Rajka Bošković, kustos zbirke skulptura MSU, koja nam je rekla:
– Kao tročlana komisija smo došli da uradimo primopredaju restauriranih skulptura Matije Vukovića, koja su svojevremeno na inicijativu MSU, i uz pomoć „Politike” i Ministarstva kulture spasena od propadanja u Boru. Potom ćemo proslediti izveštaj Ministarstvu kulture koje bi trebalo da obezbedi prostor gde će se trajno smestiti ova dela. Skulpture su sada zaštićene, međutim, ova dela, koja su proglašena za kulturno dobro 1986. nisu vlasništvo MSU, treba im pronaći odgovarajuće mesto i neko se mora o njima starati, dok se ne reši njihov pravni status, kad je reč o vlasništvu.
Kustoskinja Rajka Bošković je i ranije upozoravala na ovaj problem. Tako je još 2006. u saradnji sa konzervatorima (Miroljub Stamenković i Slobodan Savić), napravila plan i budžet potreban za konzervaciju i restauraciju Vukovićevih skulptura. A upozorenje MUP-a 2011. samo je ponovo pokrenulo istu priču i otvorilo „stare rane” na zaostavštini Matije Vukovića. Posle vajareve smrti 1985, njegova dela (82 skulpture, tri crteža i 14 fragmenata skulpture) izložena propadanju u ateljeu su 1987. pripala naslednicima Biljani i Ivici Vuković.
Kako su Vukovićeva dela uopšte dospela u depo MSU u Beogradu (koji nije njihov vlasnik), kustoskinja Bošković je svojevremeno ovako objasnila:
– Iako se Biljana Vuković, jedan od naslednika, obratila pismom našem muzeju 1994. godine u kome daje saglasnost da dela iz zaostavštine Matije Vukovića može preuzeti MSU u Beogradu, sa napomenom da se vajareva dela izliju u bronzi, njena saglasnost nije dovoljna ni pravno važeća, jer nedostaje saglasnost drugog naslednika, Ivice Vukovića (koji je zbog bolesti onemogućen da to učini). Nakon tog dopisa, odlukom Radislava Trkulje, tadašnjeg direktora MSU, obavljena je primopredaja umetničkih dela između naslednice Biljane Vuković i MSU.
Tada počinju pregovori sa RTB Bor o odlivanju deset skulptura Matije Vukovića u livnici u Boru sa molbom da realizacija počne 1. septembra 1995. Međutim do nje nije došlo. Od tih deset odlivene su dve i to „Utopljenica” i „Rudar”(nalaze se u parku MSU), a ostalih osam su stigle u očajnom stanju u atelje restauratora Veselina Lađića.
Matija Vuković (1925–-1985) iza sebe je ostavio značajan opus, a ostalo je zabeleženo i da je Henri Mur tokom boravka u Beogradu 1955. bio zadivljen skulpturom našeg vajara. Danas njegova zaostavština stoji daleko od očiju javnosti. Ako poželite da vidite dela Matije Vuković nećete to moći u muzejima već samo u našim parkovima. U javnim prostorima su izloženi odliveni „Minotaur” i „As”, dok se „Ranjenik” nalazi u Parku skulptura Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. U parku Baden u Beču nalazi se Vukovićeva „Glava Betovenova”.
Odlazeći iz Lađićevog ateljea, ponovo obuhvatam pogledom dela Matije Vukovića, po mom skromnom mišljenju sada blistava i sačuvana za nove generacije, iako i dalje „skrivena” od javnosti. Uz nadu da to neće potrajati godinama i uz pomisao da će jednom njegova retrospektiva biti moguća.
Biljana Lijeskić
objavljeno: 23.02.2014.
