Izvor: Politika, 12.Apr.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skočiću u Drinu kao lepa Fata
Navršava se 30 godina od smrti francuskog pisca Žorža Pereka koji je svojevremeno dolazio u Jugoslaviju da bi prevazišao depresiju i osećanje „stvaralačke nemoći”
„Želeli su da budu bogati. A ako su još uvek odbijali da se obogate, to je bilo zato što im nije bila potrebna plata: njihova mašta, kultura, dopuštale su im da misle samo u milionima”.
Već iz ovog odlomka iz romana „Stvari” Žorža Pereka naslućuje se da su njegovi junaci, u traganju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za srećom, uslovljeni vrednostima koje proklamuje potrošačko društvo. Zvuči aktuelno? Da, ali Perek je ovaj roman napisao još šezdesetih godina prošlog veka. Knjiga je sada objavljena kod nas u izdanju „Agore” i u prevodu Jelene Novaković, a ovih dana je predstavljena u Francuskom institutu, čime je ujedno obeleženo i trideset godina od smrti ovog francuskog pisca, velikog eksperimentatora u književnosti.
Član Radionice za potencijalnu književnost, međunarodne grupe književnika i matematičara koji sebe opisuju kao „pacove koji sami grade lavirint iz koga žele da izađu”, postao je poznat već posle ovog, svog prvog, romana za koji je dobio nagradu „Renodo” 1965. godine. Uverljiva i dubinska analiza pozicije čoveka u modernom društvu lepršavo i lako razara pred čitaočevim očima niz njegovih uobičajenih životnih stereotipa, kaže o romanu Nenad Šaponja, urednik i recenzent knjige.
Celokupno stvaralaštvo Žorža Pereka obeleženo je traumom koju je doživeo u detinjstvu. Rođen je u Parizu 1936. godine u porodici imigranata, poreklom poljskih Jevreja, koji su stradali za vreme Drugog svetskog rata, otac na frontu 1940, a majka u koncentracionom logoru 1943.
Ta trauma se u njegovom životu pojavljuje u vidu egzistencijalne praznine koju je pokušavao da popuni kroz svoj spisateljski rad i predajući se boemskom životu, kaže Jelena Novaković, profesor na Filološkom fakultetu i prevodilac knjige, a u svojim boemskim lutanjima susretao se i sa grupom mladih Jugoslovena koji su dolazili u Pariz pedesetih godina prošlog veka: istoričarem umetnosti Žarkom Vidovićem (koji je u Francuskom institutu evocirao neke uspomene na druženje sa mladim Perekom) i slikarima Stojanom Ćelićem, Mladenom Srbinovićem, Zoranom Petrovićem.
Perek je već pokazivao interesovanje za tadašnju Jugoslaviju pošto je proučavao balkansku istoriju u liceju Anri IV, zanimao ga je marksizam, a ova poznanstva su ga podstakla da u trenucima sopstvene krize, dođe u Jugoslaviju 1957. godine kako bi se „izlečio“ od depresije i od osećanja stvaralačke nemoći. Boravio je u Sarajevu i u Beogradu, ali izuzimajući članak „Rat u Alžiru i francusko javno mnjenje”, objavljen u časopisu „Pregled” u prevodu Žarka Vidovića, njegov boravak nije ostavio traga u jugoslovenskoj štampi (ponovo je došao u Jugoslaviju 1973. godine, ali ni o tom boravku nema mnogo pisanih tragova).
Po povratku u Pariz, objavio je dva teksta, jedan o Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija” i drugi o knjizi Milovana Đilasa „Besudna zemlja”. Posebno je bio impresioniran epizodom iz Andrićevog romana sa Fatom, Avdaginom kćeri koja se bacila sa mosta u Drinu da bi izbegla prisilni brak. U njegovom romanu „L’Attentat de Sarajevo”, inspirisanim boravkom u Jugoslaviji, jedna ličnost kaže: „Odlazim u Višegrad. Skočiću sa mosta u veličanstvenu Drinu, kao lepa Fata, Avdagina kći…”. Ovaj roman je, međutim, ostao neobjavljen, kao i neka druga dela u kojima se pojavljuju motivi iz Jugoslavije, a koja su ili ostala neobjavljena ili su ustupila mesto novim verzijama u kojima ti motivi iščezavaju, kaže Jelena Novaković.
Perek je od 1961. do 1978. godine radio kao dokumentarista na neurološkom odeljenju Univerzitetskog bolničkog centra Sent-Antoan, a u isto vreme vodio boemski život, sarađivao u mnogim časopisima, pravio ukrštene reči i napisao niz dela. Smatrao je da u novom vremenu više nije moguće stvarati u okviru „klasicizma, naturalizma ili humanizma”, ali je kritikovao i novi roman, čije su mu forme takođe delovale sputavajuće. Njega je zanimao eksperiment kako sa jezikom, tako i sa formom, što pokazuju i romani „Iščeznuće” i „Povratnici” koji su lipogrami: u prvom se ne upotrebljavaju reči koje sadrže slovo „e”, a u drugom se koriste isključivo one reči koje ga sadrže.
U delima „Život uputstvo za upotrebu” i „Umetnička zbirka”, koja su prevedena na srpski, Perek spaja eksperimentisanje sa realizmom. Za monumentalni roman „Život, uputstvo za upotrebu”, originalnu književnu slagalicu, čiji okvir je jedna kuća u Parizu, dobio je nagradu Medisi 1978. godine. Jedan od junaka ovog romana, za razliku od Žeroma i Silvije iz knjige „Stvari”, koji su hteli da se obogate, izmiče pritisku industrijskog društva.
A šta se na kraju desilo sa Žeromom i Silvijom?
Oni će jednog lepog dana, siti besparice, prihvatiti dva odgovorna radna mesta, sa platom koju će im ponuditi neki reklamni magnat.
„Oni neće biti predsednici i generalni direktori. Barataće samo tuđim milionima. Ostajaće im samo nekoliko mrvica, za standard, za svilene košulje, za rukavice od dimljenog pekarija… Stanovaće u lepom stanu, dobro se hraniti, lepo odevati”.
A kada krenu na put, u vagonu prve klase, naručiće viski i sve će izgledati gotovo savršeno. „Ispeglane salvete, masivni escajg, sa oznakom Vagon-Lija, teški tanjiri sa etiketom izgledaće kao uvod u neku veličanstvenu gozbu. Ali jelo koje će im poslužiti biće zaista bezukusno”.
Gordana Popović
objavljeno: 13.04.2012.
