Izvor: Blic, 07.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sjaj i beda arhitekture
Sjaj i beda arhitekture
Da li su arhitekte 'dileri imidža' – pitanje je koje je postavila arhitekta Milica Radosavljević na nedavno održanom predavanju u Muzeju '25. maj', u okviru 38. majske izložbe Ulupudsa. Pravo pitanje u pravom trenutku, kada Beograd širom otvara vrata svetskim arhitektama i dizajnerima, da li i za stvaranje imidža onima koji imaju novca? I da li bi arhitekte i 'sa đavolom tikve sadili' samo da nešto grade? Šteta je, međutim, što u auditorijumu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nije bilo predstavnika gradske vlasti.
Izvesno je da, danas, mnogi gradovi zemalja u razvoju žrtvuju svoje istorijsko i kulturno nasleđe, kao deo korena svetske istorije, snagama nacionalnih prvaka koje su se integrisale sa globalnom eksploatacijom, podležući tako destrukciji internacionalne finansijske arhitekture. Prisustvujući 21. kongresu UIA 2000. godine u Berlinu, arh. Milica Radosavljević pitala je svetske projektante šta misle o tome što se arhitektura sve više upotrebljava za stvaranje imidža onih koji imaju novca.
'Piter Ajzeman mi je odgovorio da bi on rado projektovao za one koji imaju malo novca, ali da mu to niko ne daje. Kišo Kurokava navodno ne vidi da je to problem, iako je u svom izlaganju o projektu nove kazahstanske prestonice, naveo da ‘hoće da vodi računa da ne preseče put mravima i insektima dok bude gradio’. Helmut Jan se pravio da ne čuje pitanje jer je ono projektantu ‘Soni centra’ na Potsdamer placu bilo ‘prst u oko’. Do Normana Fostera nemoguće je i doći', priča Radosavljevićeva.
Nastojanje da se Berlin učini da izgleda zapadnjački razmatrala je tada u svom izlaganju prof. Dženet Vord, istoričar arhitekture iz Las Vegasa, istakavši da postoji metafora Las Vegasa u postmodernom kreiranju grada. Ilustracija ove tvrdnje je upravo projekat 'Soni centra' u Berlinu.
Tržište, dakle, određuje šta će se dešavati sa javnim dobrima, a gradovi trpe rekonstrukcije radi ispunjenja turističke ikonografije. Ispred monumentalne kupole Rajhstaga svakodnevno turisti u redovima čekaju na posetu.
Potsdamer plac, kroz koji je nekad prolazio Berlinski zid, takođe ilustruje ovu tezu i težnju da se demonstrira visoka tehnologija. Smatra se da je ono što su izgradili Frenk Geri (banka na Parizer placu) i Renco Pijano, Ričard Rodžers i Helmut Jan, na Potsdamer placu, poslužilo za stvaranje imidža svetskoj globalizaciji.
'Mene više plaše oni koji dovode u naš grad loše arhitekte', kaže arh. Milan Raonić i dodaje: 'Što ne dovedu jednog Renca Pijana, a ne one koji će (inače za najčešće problematičan kapital) graditi loša zdanja? Okrenimo se sebi i nastojmo da ne budemo više mašina za pranje novca'. Od političara se očekuje da štite javni interes, a to je preduslov da milenijumski Beograd dobije estetiku kakvu zaslužuje, a ne onakvu kakvu diktira kapital – slažu se arhitekte.
Destrukcija finansijske arhitekture uočljiva je i kod nas, naročito u Beogradu. Oni koji investiraju žele da odlučuju šta će se i gde graditi, po američkom modelu da profit ima najveću moć. U ovom trenutku se to najviše uočava na arhitektonskim konkursima. 'Pobednicima se oduzima pravo da grade, a konkursni uslovi koji su posledica planskih dokumenata se ne poštuju. Tako se u Bloku 19a na Novom Beogradu priprema izgradnja velikog solitera kao pandan poslovnom centru Ušće, koji je opet izgrađen mimo konkursnih uslova i mimo nagrađenog rada. Šta tek da se kaže za najvišu zgradu u Evropi, koju predlaže da izgradi jedna belgijska firma? Finansijski razlozi za to su očigledni, ali stručni se ni sa najboljom voljom ne mogu pronaći. Arhitekti kojima je na najbezočniji način uzet posao, dobijen na relevantnom konkursu, pristaju već u sledećem poslu da isto urade drugom kolegi. Jer, ako neće oni, ima ko hoće, kako je nedavno priznao arh. Boris Podreka - navodi arh. Milica Radosavljević.
Nije zgoreg znati da se nešto menja i u svetu, iako savremena ahitektura ostaje oružje u eri ekonomskih ratova. Arh. Šigeru Ban radi objekte od recikliranih materijala za žrtve katastrofa, a isti onaj Piter Ajzeman, sa početka ove priče, izgovara: 'Godine spektakla su nestale.' Očigledno, raste svest da ako nema socijalne i arhitektonske kritike, nema ni arhitekture.
Lj. Jelisavac
