Izvor: Blic, 31.Mar.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sixpack
Sixpack
Preslušavanje novog albuma 'Musique' (Multimedia Records) kvinteta Sixpack podseća na vožnju toboganom. Sve je tu: brzina, adrenalin, naglo menjanje smera, zabava, čak i opasnost. 'Musique' je urnebesna, nezaustavljiva vožnja, koja deluje kao da se nikada neće završiti – slika Srbije onakve kakva bi mogla biti kada bi više slušala svoje rokenrol bendove, sublimat desetogodišnjeg iskustva u istraživanju kombinacije brzine i melodičnosti i stvaranja muzike za >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << vrhove top lista u dubinama andergraunda.
Prva dva albuma Sixpack 'Pretnja ili molitva?' i 'Fabrička greška' objavljena su svojevremeno samo u kasetnom formatu i kasnije zajedno reizdata kao disk, ali, karakteristično, za hrvatsko tržište. U tom smislu, očigledno je da 'Musique' sadrži potencijal prelomnog albuma i, mada je nezahvalno 'spolja' donositi takve zaključke, deluje kao da je bend bio toga svestan.
Izraz 'prelomno', nažalost, nema isto značenje kao na srećnijim tržištima, jer, bez obzira na jasne odraze talenta, nedvosmislenu vrednost i komercijalne kapacitete (nabrajanje mogućih hitova zauzelo bi previše mesta) u uslovima koji ovde još uvek vladaju uspeh uglavnom predstavlja ličnu satisfakciju, ali ne i, makar privremeno, rešenje problema.
Na kraju – uz napomenu da će koncertna promocija 'Musique' biti održana na Akademiji 9. aprila – pohvala za još jedan pogodak kad je reč o obradama: posle sjajne intervencije na 'Karma Chameleon' Culture Club slična stvar, uz direktno učešće autora Žike Milenkovića, urađena je sa 'Francuskom ljubavnom revolucijom' Bajage i Instruktora, preimenovanom u 'La Musique'.
Čitanje u parku
Prvi lepi dani proleća i odmah sam neočekivano ulovio jednoga koji čita. Godinama priželjkujem da vidim tu sliku u svom gradu koga nazivaju 'mučenikom', 'dolinom gladi'... Viđao sam takve prizore, najčešće iz metroa, u starim ruskim i nekim novijim zapadnim filmovima.
Budući da u nas metroa nema, ovog našeg sam ulovio u parku, tamo gde se klinci ljuljaju i provlače kroz betonske cevi, namenjene za vodovod, pa obojene u žuto. Ofarbaš klincima neku glupost i to im je detinjstvo. Detinjstvo običnog lepeničkog pacova se razlikuje samo u bojama cevi kroz koje se provlači.
Momak je sklonjen na zabačenoj klupi. Čita knjigu i puši. Strasno puši. Svaki čas uvlači dim, duboko... kao da je, ne daj bože... ne smem ni da mislim. Radije zamišljam kako je ta knjiga u njegovim rukama dobra, ili je još bolja, a on ima ambicije i sam da napiše jednu takvu. Jednim krajem svesti - čita, drugim - grčevito razmišlja da li bi i on mogao tako, toliko dobro? A knjige ipak češće izlaze iz štampe nego iz knjižara i retkih kuća koje ih poseduju.
Spolja gledano, izgleda da je više onih koji pišu od onih koji čitaju. Ili oni koji pišu unutra, unutra i čitaju, jer, ruku na srce, i pisanje u otvorenom prostoru predstavlja pravu retkost. Mada su mobilne sprave za pisanje, među piscima, vrlo poželjna stvar.
Bilo kako bilo, jedan, eno ga, na parkovskoj klupi, čita. Skoro sam ponosan na svoj mali grad. A onda se setim da ima preko dvesta hiljada stanovnika i da uopšte nije mali. Jedan čitač na toliki broj, statistički je minoran, matematički tendira ka nuli, realno - zanemarljiv. I eto, tek što sam ga video, čovek mi se izgubi pred očima; nestade!
Ostali su samo klinci koji se provlače kroz one žute cevke. Oni malkice stariji idu u protestnu šetnju. Džumle se valjaju ulicama negodujući što se njihovi vršnjaci ubadaju noževima...
