Izvor: Blic, 25.Maj.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sirene u SKC-u
Sirene u SKC-u
Šesnaestodnevna turneja detroitskog, donedavno potpuno ženskog, a danas polno mešovitog garažnog glam kvinteta The Sirens po Srbiji presedan je koji će označiti prekretnicu u tretmanu ove zemlje na svetskoj rokenrol karti. Ako se pokaže da je moguće realizovati takav poduhvat na mestu gde će se rokenrol uskoro javno pojavljivati samo u patetičnim uspomenama, to bi mogao biti znak da slične do sada nemoguće misije stiču uslove za ulazak u realnost. The >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sirens, koje u petak 26. maja gostuju u SKCu, osnovala je 2001. Mafi Kroha, mlađa sestra osnivača The Gories Denija Krohe, sa idejom da se bogato i zauvek inspirativno nasleđe pop soul zvuka šezdesetih i glam roka sedamdesetih na najatraktivniji mogući način – pet devojaka u agresivnim kostimima, spremnih na sve – transponuje na sasvim drugačiju scenu početka novog veka, koja kao da je zaboravila vrstu uzbuđenja kakvu je nekada donosila muzika The Ronettes, The Marveletes, ili, kasnije, na sličnim osnovama temeljena, T.Rex. Slade, Sweet, ili Suzi Kvatro. S druge strane The Sirens (koje čine bivše članice sastava poput Dirt Bombs, Gore Gore Girls, Come Ons i Outrageous Cherry plus, odnedavno, dva muška člana) predstavljaju otvorenu posvetu ženskim sastavima u rasponu od Fanny do The Runnaways i, posebno, Džoan Džet kao naupečatljivijem otelotvorenu ženskog rokenrola koji svesno odbija da bude samo ukras na sceni i isključivi plod beskrupulozne eksploatacije (muških) gospodara industrije.
Sterija na zapadu
Jovan Sterija Popović, 'Laža i paralaža', režija Gorčin Stojanović, produkcija Narodno pozorište Sombor
Nakon što odigraju partiju karata u poslednje ostatke hrane, dva desperadosa potežu onu poslednju kojom zajedničkim snagama nastoje da prevare najbogatijeg čoveka u mestu u koje su upravo 'ujahali'.
U uvodnoj sceni predstave 'Laža i paralaža' somborskog pozorišta, nekoj vrsti citata vesterna, sterijini junaci Aleksa i Mita koriste poslednje što im je ostalo - čistu prevaru, ili kako bi rekli filozofi, prevaru po sebi. Stojanovićeva sugestija ide, naime, u pravcu demistifikacije ne samo razloga upada u kuću bogatog Marka Vujića ako je uopšte i bilo neke sumnje u to, već u smeru koji pojednostavljuje ono što oni tamo zatiču, udavaču Jelicu čije je srce zauvek u Beču gde je nekoć provela jedva koju godinu.
Izmeštajući radnju Sterijine komedije na ulicu, predstava se odvija na sokaku ispred trema Vujićeve kuće, javnom mestu tajnog života svake varoši, reditelj povlači nekoliko posrednih poteza. Učinivši nevolju koja se upravo uvukla u privatni prostor javnom, i proces zbližavanja dvoje ljudi opštom, skoro medijskom činjenicom, reditelj najpre nenametljivo pomera samu Sterijinu priču u naše vreme ostajući veran ne samo komadu već i atmosferi Sterijine varošice. Istovremeno, na taj način ukazuje na drugu Sterijinu junakinju Femu koja toliko želi u svet koji zna samo na osnovu onoga što vidi preko plota, čime naknadno povezuje dve različite priče o istom.
U svojoj postavci Sterije Stojanović, naravno, s pravom računa na somborska ansambl. Glumci tog pozorišta, naime, već drugu deceniju kontinuirano realizuju najrazličitije ideje mnogih reditelja koji su radili u tom prostoru. Biljana Keskenović je s lakoćom odbranila pravo vremešne udavače na veru u princa na belom konju zahvaljujući i činjenici da se Nenad Pećinar u ulozi Alekse lako kretao između ljubavi i merkantilizma dok je David Tasić (Vujić) mogao dopustiti da bude prevareni otac jer ga je na to prisilio ubedljivi Miljan Prljeta u ulozi Mite.
