Izvor: Politika, 29.Jul.2015, 08:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šindlerova lista mi se više sviđa od Spilberga

Noć nakon razgovora sa Grebom nisam, naravno, spavao. Mislio sam na onog Ivana Starčevića, novinara iz Zagreba, koji je onomad spavao u mom sarajevskom stanu. Do ruku su mi došle novine u kojima je pisalo kako sprema veliki izdavački pothvat. Izdaje sabrana dijela Ante Pavelića

Dnev­nik Emi­ra Ku­stu­ri­ce pi­san je 1994. go­di­ne. „Po­li­ti­ka” je od na­šeg pr­o­sla­vlje­nog umet­ni­ka i ko­lum­ni­ste do­bi­la eks­klu­ziv­no odo­bre­nje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da iz nje­ga pre­ne­se za­be­le­ške ko­je se od­no­se na pe­ri­od u kom su jed­na ze­mlja i jed­na ide­o­lo­gi­ja već do­ži­ve­le slom, a on sni­mao film „An­der­gra­und”, ko­ji je mo­žda naj­po­tre­sni­je sve­do­čan­stvo o ras­pa­du Ju­go­sla­vi­je. U Dnev­ni­ku se, po­red be­le­ški o po­zna­tim sa­vre­me­ni­ci­ma, na­la­ze i za­pi­si i raz­mi­šlja­nja o no­vom svet­skom po­ret­ku i ras­pa­du bi­po­lar­nog sve­ta

                                                           *    *    *    *

Sva­đa u za­di­mlje­noj ka­fa­ni stu­di­ja Ba­ran­do­vo ni­je raz­vi­je­na do kra­ja. Mi­slim da je to bi­lo ta­ko po­što smo Gre­bo i ja ima­li jed­nu za­jed­nič­ku oso­bi­nu. Ni­smo u tom ra­tu pred­sta­vlja­li ni­kog. Bez ob­zi­ra na to što je on bio port­pa­rol ar­mi­je Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne. To je za me­ne bi­lo sa­mo tre­nut­no pri­la­go­đa­va­nje si­tu­a­ci­ji. Isto kao što je svo­je­vre­me­no bio šef ka­bi­ne­ta Bran­ka Mi­ku­li­ća i pri to­me go­vo­rio ka­ko ga po­li­ti­ka ne za­ni­ma. Po­sli­je se za­hva­lju­ju­ći So­ro­su ba­vio ra­di­om. Ra­zu­mio bih ga do kra­ja da je iz­ra­zio iskre­na osje­ća­nja, kao što bih ra­zu­mio sva­kog man­gu­pa ko­me se ga­de i jed­ni i dru­gi, pa se ak­ti­vi­ra sa­mo u mje­ri u ko­joj spre­ča­va da ga ne­ko ne plju­ne ka­ko „ni­šta ni­je ura­dio za svoj grad”!

Ne­gdje pred kraj na­šeg vi­đe­nja ni­sam mo­gao da ga ne pi­tam ka­ko je mo­gu­će da Ne­džad Ibri­ši­mo­vić pro­va­li u moj stan i da li mo­že da za­mi­sli ka­ko je, u slu­ča­ju bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da, Ma­ti­ja Beć­ko­vić pro­va­lio u stan Go­ra­na Mar­ko­vi­ća, a on mi je re­kao:

– Mno­gi su zbog čet­ni­ka osta­li bez do­mo­va, otje­ra­ni sa og­nji­šta i za­kla­ni, a Ma­ti­ja Beć­ko­vić je čet­nik!

– Je­bi se! – bi­lo je sve što sam mo­gao da od­go­vo­rim.

Šta je Gre­bo pre­ću­tao

Ta­da je Zdrav­ko iz­ja­vio ka­ko će do kra­ja ra­ta iz­dr­ža­ti u Sa­ra­je­vu i on­da se li­je­po po­ku­pi­ti te ne­sta­ti u ne­po­zna­tom prav­cu! Ne znam da li će ta­ko uči­ni­ti. Ako bu­de ta­ko bi­će da je to ona vr­sta do­ka­zi­va­nja ka­da smo bi­li dje­ca, ko mo­že vi­še iz­dr­ža­ti pod vo­dom u cu­gu, bez di­sa­nja. Me­ni za­pra­vo ni­je sme­ta­lo što je Zdrav­ko bio port­pa­rol ar­mi­je Be­he, za­tim So­ro­sov za­stup­nik i na kra­ju pro­na­šao se­be u ra­dio-bi­zni­su. Sme­ta­lo mi je što on ni­je mo­gao da pod­ne­se isti­nu o to­me da po­sto­je lju­di ko­ji, jed­no­stav­no, ne že­le da ži­ve u Sa­ra­je­vu i da u nje­mu vi­de svoj grad. Po ci­je­nu da po­sta­nu cr­ni đa­vo­li, šej­ta­ni, so­to­ne, ili pre­zre­ni iz­daj­ni­ci, što je bio moj slu­čaj. Mi­slim da je za shva­ta­nje ta­kve ide­je bi­lo neo­p­hod­no da se bu­de ma­lo ma­nje pro­vin­ci­ja­lac ne­go što je bio taj Gre­bo.

Te ve­če­ri u stu­dij­skoj ka­fa­ni Ba­ran­do­va iz­ne­na­dio me Ći­ro Man­dić, ta­da moj po­moć­nik re­ži­je, ina­če re­ži­ser. Go­vo­rio je ono­li­ko do­bro ko­li­ko do­bro igra šah. A igra od­lič­no. Imao je raz­lo­ga, iz­gle­da­lo je kao da je ostao du­žan Zdrav­ku za ne­ko­li­ko ve­če­ri pro­ve­de­nih u Re­pu­blič­koj skup­šti­ni, u ko­joj su se, na po­čet­ku ra­ta, ne­ko­li­ko da­na  sku­plja­li svi ne­za­do­volj­ni na­ci­o­nal­nim par­ti­ja­ma u na­mje­ri da ih svrg­nu sa vla­sti i ta­ko pro­mje­ne isto­ri­ju.

Ći­ro je mi­slio da je Gre­bo bio je­di­ni ko­ji je, ta­da u Skup­šti­ni, tre­ba­lo da pre­u­zme vlast i po­ve­de gra­đa­ne te da ih ot­me  Ka­ra­dži­ću, Izet­be­go­vi­ću i Klju­ji­ću. Gre­bo je bio mi­ran, slu­šao je Ći­ru i sa­mo se po­vre­me­no bra­nio da on ne­ma na­mje­ru da se ba­vi po­li­ti­kom. To mo­gu i da ra­zu­mi­jem, jer on se već po­li­ti­kom ba­vio kod Mi­ku­li­ća, ali ka­da je re­kao da ta­da i ni­je mo­glo ni­šta na si­lu da se uči­ni, pi­tao sam ga da li je Ha­vel do­šao na vlast sa uli­ce. Od­go­vo­rio je po­tvrd­no. Ali, po nje­mu je to bi­lo ne­što dru­go. Re­kao sam mu da je on već sje­dio u Skup­šti­ni, zna­či ni­je tre­ba­lo da stig­ne sa uli­ce, već je tre­ba­lo  ne­što da uči­ni, a ne da gle­da ka­ko rat po­či­nje i dr­ži go­vo­re u sla­vu de­mo­kra­ti­je.

Uglav­nom, od­bio je da po­ne­se hi­lja­du do­la­ra po­mo­ći mom pri­ja­te­lju  Ra­de­tu Jef­ti­ću, nje­go­vom ze­tu, jed­nom od mo­jih naj­bo­ljih dru­go­va ko­ga su vla­sti ci­vil­ne Be­he dva­na­est pu­ta u to­ku ra­ta vo­di­le u za­tvor, na in­for­ma­tiv­ni raz­go­vor. Ta­mo su mu iz­bi­li  zu­be. Sa­mo za­to što je Sr­bin. To mi ni­je re­kao Gre­bo.

Zdrav­ko Gre­bo je oti­šao u Sa­ra­je­vo na­kon su­sre­ta sa svo­jom dje­com i biv­šom že­nom ko­ji su se na­sta­ni­li u Pra­gu. Oti­šao je u za­vi­čaj da pr­ko­se­ći, ka­ko ka­že čet­ni­ci­ma, „po­tvr­đu­je svo­ju opre­dje­lje­nost za gra­đan­sku Be­hu“, a me­ni ni­je pre­o­sta­lo ni­šta dru­go ne­go od­lu­ka da se iz­bo­rim za film „Bi­la jed­nom jed­na ze­mlja“.

Iz filma Šindlerova lista (Foto Aladin.com)

Noć na­kon raz­go­vo­ra sa Gre­bom ni­sam, na­rav­no, spa­vao. Mi­slio sam na onog Iva­na Star­če­vi­ća, no­vi­na­ra iz Za­gre­ba, ko­ji je ono­mad spa­vao u mom sa­ra­jev­skom sta­nu. Do ru­ku su mi do­šle no­vi­ne u ko­ji­ma je pi­sa­lo ka­ko spre­ma ve­li­ki iz­da­vač­ki pot­hvat. Iz­da­je sa­bra­na di­je­la An­te Pa­ve­li­ća. Iz­u­zet­no je, ka­že, odu­še­vljen li­te­rar­nim ta­len­tom po­glav­ni­ka. Da li to zna­či da će za dva­de­set go­di­na ovi zli­kov­ci što su ma­sa­kri­ra­li Mu­sli­ma­ne iz­da­va­ti sa­bra­na di­je­la po Be­o­gra­du? Ne vje­ru­jem. Mi­slim da de­mo­kra­ti­ja  u Be­o­gra­du ni­ka­da ne­će oti­ći ta­ko da­le­ko.

24. mart 1994.

Ne­de­lja. Gle­dao sam „Šin­dle­ro­vu li­stu” i film mi se svi­đa vi­še od re­ži­se­ra. Po­sli­je ni­za fil­mo­va ko­ji su is­ti­ca­li spek­ta­ku­lar­nost  na­u­štrb nje­go­ve eg­zi­sten­ci­jal­ne ba­ze ko­jom je obi­lo­vao ne­za­vi­sni film se­dam­de­se­tih. Na­pra­vljen na mit­skoj pri­či stra­da­nja Je­vre­ja, „Šin­dle­ro­va li­sta“ je ko­nač­no ozbilj­no dje­lo ovog mla­di­ća či­ja po­ja­va ko­in­ci­di­ra sa po­ja­vom ame­rič­kog fil­ma se­dam­de­se­tih, ta­la­sa vri­jed­nih fil­mo­va ge­ne­ri­sa­nih sa Is­toč­ne oba­le. Po­sli­je nje­ga i Lu­ka­sa sve je druk­či­je u svi­je­tu fil­ma. Stva­ri su se okre­nu­le na­rav­no na­go­re. Pa­žnja re­di­te­lja i pro­du­ce­na­ta je sa eg­zi­sten­ci­jal­nog pre­ne­se­na u sfe­ru spek­ta­ku­lar­nog. Ali ne na Fe­li­ni­jev na­čin gdje je spek­ta­ku­lar­nost sti­za­la iz kar­ne­val­skih kor­je­nja me­di­te­ran­ske umjet­no­sti. Kraj Vi­jet­nam­skog ra­ta je sku­pio sve va­žne se­na­to­re, vla­sni­ke me­dij­skih gru­pa. Za­klju­čak je bio da su no­vi­ne su­vi­še ši­lji­le na stra­nu ne­pri­ja­te­lja i da se uve­de auto­cen­zu­ra. Ka­da su na vlast do­šli Re­gan i Ta­čer ame­rič­ki a ti­me i svjet­ski film po­stao je kon­tro­li­sa­na ro­ba. Uve­de­na je auto­cen­zu­ra ili ono što se zo­ve po­li­tič­ka ko­rekt­nost.

Šta se de­si­lo sa so­vjet­skim fil­mom. Ni­šta po­seb­no. Da­nas je bio slo­bo­dan dan i gle­dao sam „Pi­ja­no“ po dru­gi put. Pr­vi put sam ga vi­dio u Ka­nu, i bio član ži­ri­ja ko­ji je tom fil­mu do­di­je­lio „Zlat­nu pal­mu”. Usta­no­vio sam da ni­ko ni­je sa­vr­šen. Pla­tio sam kar­tu da gle­dam ki­no, a gle­dao sam te­le­vi­zi­ju. Vra­tio sam se u ho­tel i na te­le­vi­zi­ji gle­dao pra­vi film. Da­va­la se Bu­nju­e­lo­va „Vi­ri­di­ja­na“. Eto šta se de­si­lo sa svjet­skim fil­mom. Te­le­vi­zi­ja ko­ja je pro­mje­ni­la este­ti­ku fil­ma da­nas pri­ka­zu­je vi­še dje­la za ko­je mo­že­mo tvr­di­ti da su fil­mo­vi ne­go bi­o­sko­pi!

Nastavak na Politika...