Izvor: Blic, 04.Dec.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simbol sređene evropske države
Monografija Muzeja kneza Pavla, napisana sa željom da se prikaže jedna od najznačajnijih faza u istoriji institucije Narodnog muzeja u Beogradu, otkriva kako je Muzej kneza Pavla doprineo evropeizaciji i modernizaciji Beograda i kako je spajanjem nacionalne i evropske baštine potpomogao izlazak Beograda na svetsku kulturnu scenu.
Na 303 strane sa 157 ilustracija (reprodukcija, fotografija i dokumenata), arhivskom građom, korišćenom literaturom i indeksom imena, monografija >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << predstavlja zbirku radova posvećenih jednom kratkom, ali zanimljivom periodu u istoriji Narodnog muzeja u Beogradu, kada je spojen sa Muzejom savremene umetnosti (1926-1935) poneo naziv Muzej kneza Pavla (1935-1944). Autori razmatraju ustrojstvo ustanove, arhitekturu, adaptaciju Novog dvora, ulogu kneza Pavla Karađorđevića i njegove desne ruke Milana Kašanina u osnivanju i organizovanju Muzeja, kao i kulturnu klimu toga doba.
Reč je o godinama pred početak Drugog svetskog rata, kada je dinastija bila okosnica razvoja zemlje i kada je trebalo elitnu umetnost pohraniti u elitni prostor, kao što je rekao prof. Timotijević.
- Zato nije slučajno što je postavka bila u dvoru. Bio je to i dvorski i državni muzej. Muzej znatno šire zajednice nego što je ona danas - skrenuo je pažnju prof. Timotijević, insistirajući na dva ključna imena, knezu Pavlu i direktoru Milanu Kašaninu, kao i na činjenici da monografija dešifruje kolektivno sećanje s ciljem da se ne izgubi elitnost.
- Pisanje istorije je delikatan posao, posebno kada treba ispraviti propuste, a pisanje monografije pretežak posao - dodao je Timotijević.
Muzej kneza Pavla nastao je spajanjem (H)istorijsko-umetničkog muzeja, u stvari Narodnog muzeja, osnovanog 1844, i mladog Muzeja savremene umetnosti, koji je za javnost otvoren jula 1929. u Konaku kneginje Ljubice. Muzej kneza Pavla zvanično je postojao od 29. marta 1935. kada je Ministarski savet o tome doneo uredbu, do odluke Povereništva za prosvetu od 26. decembra 1944. kojom je naziv promenjen u Umetnički muzej u Beogradu. Kasnije je vraćen prvobitni naziv Narodni muzej koji i danas slovi. Navodi između ostalog prof. Irina Subotić i kaže da je više od 20 godina u ovoj materiji, a šest godina u monografiji.
- Muzej kneza Pavla imao je istorijsku ulogu. Predstavljao je kulturu naših naroda, sam je stvarao tu kulturu i bio eksponent međunarodnog položaja Kraljevine Jugoslavije, koja je upravo kroz projekat objedinjenog Muzeja želela da pokaže pripadnost porodici sređenih evropskih zemalja. Muzej je bio njen kulturni, ideološki, društveni i politički instrument, kroz koji je jasno provejavalo nastojanje da se očuva vizija jugoslovenskog jedinstva. Na postavci je isticao vrednosti starih civilizacija na našem tlu, bogato srednjovekovno nasleđe, stvaralaštvo mladih i ono što retki pamte, u istorijskim sobama je izmirio dinastije Karađorđević i Obrenović. Želja i kneza Pavla i direktora Kašanina bila je da visoka kultura bude u službi naroda.
Dva su momenta u monografiji veoma bitna. Prvi je da se konačno iz nje vidi šta je bilo privatno kneževo vlasništvo, a šta državno, to jest narodno. Drugi momenat vezan je za samo ime Muzej kneza Pavla, budući da je osnivač Muzeja bio kralj Aleksandar Karađorđević koji mu nije dao svoje ime.
- Posebnost ovog muzeja, u godinama kada je u Evropi bilo uobičajeno da muzeji dobijaju imena osnivača, donatora, legatora ili vlasnika, ležala je u činjenici da je (H)istorijsko-umetnički muzej spojen sa Muzejom savremene umetnosti za koji je odista bio zaslužan knez Pavle. Kritičke note koje se do danas čuju na pomen imena kneza Pavla - očevidno su plod neobaveštenosti, možda neznanja, a svakako odsustva spremnosti da se predratnoj Jugoslaviji prizna da je imala tako vredne i moderne institucije - obrazložila je prof. Subotić.
Ugledu Muzeja kneza Pavla svakako je najviše doprineo veliki stručnjak Milan Kašanin, ličnost od autoriteta i, nažalost, kasnije žrtva sistema, jedno vreme čak bez službe.
- Uprkos svemu, Milan Kašanin će ostati upamćen kao nezaobilazan saradnik i prijatelj kneza Pavla, Narodnog muzeja, dobitnik priznanja među kojima i ordena Svetog Save, Legije časti, poljskog, danskog i holandskog ordena... kao izuzetna ličnost koja je svojim skoro šezdesetogodišnjim kontinuiranim muzeološkim radom doprinela tome „da nas bolje vidi inostranstvo, i da se mi međusobno vidimo vezani i sređeni onom lepotom koja nas s bogovima veže", napisala je Isidora Sekulić koju citira Gordana Stanišić.
Ideal i jednog i drugog, i kneza Pavla i Milana Kašanina, bio je približavanje umetnosti narodu. Kada će to pravo narod ponovo da stekne u nacionalnoj ustanovi u kojoj je preksinoć promocija monografije održana?
Autori monografije
Monografija Muzej kneza Pavla promovisana je pre neki dan u Atrijumu nacionalnog muzeja, a prethodno u Novom dvoru, danas zgradi Predsedništva Srbije, gde je zapravo prvobitno i bio Muzeja kneza Pavla. Monografiju je uredila dr Tatjana Cvjetičanin, a pisali su je pored prof. Subotić, Lidija Ham-Milovanović, mr Veselinka Ninković, mr Dubravka Preradović, Ljiljana Čubrić, Aleksandar Petrović, Gordana Stanišić i dr Aleksandar Ignjatović.
„Čovek ponekad umire za lepotom"
Pored toga što je od stare ruske plemićke i veoma bogate majčine porodice Demidov nasledio mnoga dela, knez Pavle je mnoga dobijao na poklon i od drugih rođaka i prijatelja, a bio je i strasan kolekcionar starog kova. Među tim delima su, između ostalog, El Grekov „Laokon", Ticijanov „Muški portret", „Šumski požar" Pjera di Kozima, dve slike Nikole Pusena, zatim Kanaleta, Palme Starijeg, Žan-Fransoa Milea, Veronezea, Delakroa, ali i Meštrovićeve skulpture koje su „za kneza bile oličenje jugoslovenstva" (Irina Subotić). Sam knez Pavle pisao je Bernaru Berensonu, istoričaru i svom prijatelju, preko koga su išli kontakti s Francuskom i nabavljana dela impresionista: „Čovek ponekad umire za lepotom koju je stvorila ljudska ruka".
