Izvor: Politika, 09.Jan.2013, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Simbol batina i udaraca
Predstava „Pedeset udaraca” inspirisana je brutalnim nasiljem u Crnoj reci i „slučajem Peranović”
„Pedeset udaraca” je diplomska drama Tamare Baračkov koju je mlada autorka napisala prošle godine kao fiktivnu priču, a inspiraciju je našla u poznatim događajima u Crnoj reci, odnosno na suđenju svešteniku Peranoviću i povodom slučaja vladike Pahomija.
Drama je naslovljena „Pedeset udaraca” kao simbol tih batina i udaraca. – Ono što je, čini >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << mi se, izbacilo ovu dramu u prvi plan jeste što se za nešto manje od godinu dana od brutalnog nasilja u Crnoj reci dešava kulminacija nasilja, odnosno ubistvo Nebojše Zarubca.
Sve se to dogodilo, u obdukcijskom nalazu stoji između 50 i 100 udaraca i to štapom... – kaže mlada rediteljka Ana Grigorović, koja na sceni Teatra u podrumu „Petar Kralj” Ateljea 212 postavlja dramu Tamare Baračkov „Pedeset udaraca”.
Predstava će premijerno biti izvedena u petak, 18. januara. Asistent reditelja i autor izvedbenog teksta je Vanja Nikolić, scenograf je Marija Jevtić, kostimograf Dragica Laušević, kompozitor Irena Popović. U glumačkoj ekipi su: Marko Janketić, Milan Marić, Tanja Petrović, Dejan Dedić i Jakov Jevtović.
U predstavi „Pedeset udaraca”, kako priča rediteljka Grigorović, autorska ekipa se ne zaustavlja samo na drami Tamare Baračkov, jer im je bilo nedovoljno da se bave takvom temom kroz fikciju, jer je „fikcija vrsta ograđivanja od stvarnosti, u smislu mi smo sada u pozorištu i obrađujemo neku priču tamo negde daleko, a zapravo smo jako zaštićeni”.
– Tako smo i došli na ideju da komad „Pedeset udaraca” podelimo u delove. Odabrali smo pet glumaca naših godina koji su po svom senzibilitetu odgovarali likovima iz predstave, koji dele naš dramski aspekt i generacijski stav povodom vere, religije i samih tih zločina koji su ostavili bez daha našu stvarnost. Započeli smo rad u radionici u kojoj se nismo toliko bavili Tamarinim tekstom, već različitim temama: građanskim zakonom, crkvenim zakonom, božjim zapovestima. Istraživali smo kroz scene i improvizacije samo reagovanje, naš stav prema tim zločinima i naša verska ubeđenja. Jer negde je malo neiskreno baviti se nečim, a da se ne odredimo prema tom događaju mi sami – priča mlada rediteljka.
– Nismo želeli da kritikujemo crkvu, jer u grupi od pet glumaca ima i onih koji su ateisti i onih koji su izuzetno verujući. Tu je, recimo, Jakov Jevtović koji je vernik i koji ide u crkvu i ta naša lična ubeđenja negde kroz predstavu i provlačimo. Smatram da se suštinska društvena promena ne dešava u velikoj revoluciji, nego u pojedincu. U njegovom prepoznavanju i reagovanju, a to je tema koja me već neko vreme zanima: koliko neaktivnost, nereagovanje, nečinjenje ljudi, pojedinaca, društva omogućava nasilje i socijalnu nepravdu i mnoge druge zločine koji se na kraju svima nama obijaju o glavu. Mislim da svaki pojedinac treba da bude budan, i svestan gde je, šta radi, da svako njegovo činjenje ima neku posledicu. Odnosno kako Gandi reče: „Budi promena koju želiš u svetu”.
Ana Grigorović je stekla rediteljsku diplomu prošle godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Ivane Vujić. Velike pohvale dobila je od pozorišne javnosti za diplomsku predstavu „Pet dečaka” koja je sa uspehom izvedena na sceni Malog pozorišta „Duško Radović”. Darovita rediteljka potiče iz umetničke porodice. Njen otac Borislav Grigorović je takođe bio reditelj, ali je, kako kaže naša sagovornica, nikada nije usmeravao ka tom poslu.
– Uglavnom mi je branio da se bavim pozorištem, posebno da budem glumica. Međutim, ako odrastete u pozorištu i od detinjstva boravite u njemu to vam postane normalno, svakodnevica. Kada sam počela da studiram režiju i kasnije da se sa njome bavim učinilo mi se kao da sam svoj na svome. Sve to mi je bilo domaće i poznato, a motivacija mi je bila što sam se još kao srednjoškolka bavila vrstom uličnog teatra kao žongler-animator. Svaki pojedinac, posebno ako se bavi režijom trebalo bi da se konstantno bavi sobom i da radi na sebi. To ne podrazumeva samo čitanje, istraživanje tema kojima želite da se bavite, već je neophodna i praksa. E sada tu nastaje problem jer mi nemamo tako često priliku da režiramo. Ali tu opet postoji elemenat sreće – priča rediteljka.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 09/01/2013
