Izvor: Politika, 28.Maj.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sezona hrabrih predstava
U srpskom pozorištu dominiraju glumci, a u slovenačkom reditelji, tvrdi Primož Bebler, gost 56. Sterijinog pozorja, reditelj koji je živeo i radio i tamo i ovde
Novi Sad - „Svih prethodnih godina koliko radim i bavim se pozorištem zagovornik sam ideje da teatar mora da ima ozbiljnu, aktivnu društvenu ulogu. Zato mi je bila zanimljiva selekcija 56. Sterijinog pozorja i moto koji je prati – „Granice“. Evo mene tim povodom u Novom Sadu! Selektorka Ksenija Radulović >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odvažila se da postavi određeni tematski okvir koji nastoji da zauzme kritičan stav prema društvu. Smatram hrabrom i činjenicu da su se pojavile predstave koje su neobične, istraživačke, društveno provokativne, hrabre, smele... One nikako ne znače mirenje sa stanjem duha, već obrnuto, postavljaju bitna pitanja, neugodna za čoveka, provokativna, koja iniciraju, odnosno predstavljaju izvesno kritičko promišljanje stvarnosti...”, kaže reditelj Primož Bebler, umetnički direktor Slovenskog stalnog gledališča iz Trsta.
Markantni Primož Bebler je gost ovogodišnjeg 56. Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Tokom celog dana, on je pomno pratio sva dešavanja na Pozorju, od prepodnevnih tribina, okruglih stolova, do predstava, izložbi, predavanja. U međuvremenu se druži sa ovdašnjim prijateljima. I danas ga, kaže, za srpska pozorišta i Srbiju vežu mnoge lepe uspomene.
Rođeni Njujorčanin, beogradski đak, sin Aleša Beblera, uglednog diplomate bivše SFR Jugoslavije, odabrao je 1993. Sloveniju za stalno mesto življenja. Pre toga, da podsetimo, bio je reditelj i upravnik teatara u Kruševcu, Subotici i Malog pozorišta „Duško Radović“ u Beogradu.
–Rekao bih da je bio strašan način na koji se raspala Jugoslavija i to nasilje koje je bilo primenjeno. Kako su se Sovjetski Savez , ili Čehoslovačka, raspali bez takve strahote?.. U tom smislu je naša priča uzbudljiva i teško ćemo je prevazići baš zbog takvog krvavog načina na koji je rasturena država. Verujem da je uspostavaljanje tih novih nacionalnih država došlo prekasno. Taj romantizam je stvar 19. veka. Današnja savremena zajednica gubi taj smisao, države više nemaju tu vrstu suvereniteta. Čak i velike zemlje kao što su Francuska ili Engleska deo svog suvereniteta daju za neku zajednicu. Dakle, klasične države koje grade svoj specifikum ili poseban identitet su anahrone. Toga u današnjem svetu više nema. A da li će se ponovo pojaviti sasvim je neizvesno. Krajnji cilj koji je kod nas postignut, zapravo je Pirova pobeda, kaže naš sagovornik i dodaje:
–Ta vrste satisfakcije da smo stigli do države koja je drugačija od ostalih i koja će ne znam kako i na koji način da se organizuje ne postoji. Sada su na scenu stupila nova pravila. Konkretno, zakoni se donose u Briselu i svi moramo da ih sledimo. Državice koje su samo deo neke zajednice nisu prave. Ona naša jugoslovenska zajednica je imala više identiteta nego što sada imaju pojedine države. I jugonostalgija se na neki način javlja podsvesno: upravo zbog toga što nije ostvaren taj cilj. Nije se emotivno postiglo ono što je smatrano da će se dostići odvajanjem.
Primož Bebler kaže da prati kulturna događanja u Srbiji. Naravno, koliko je to moguće. U Sloveniju je otišao pre gotovo dve decenije i tamo nastavio da gradi svoju pozorišnu poetiku.
–Čim sam bio u prilici pozivao sam predstave iz Srbije da gostuju u Sloveniji. Imali smo stalnu razmenu sa Jugoslovenskim dramskim pozorištem, Ateljeom 212. Razmena je nesmetano tekla dok su finansijske mogućnosti to dozvoljavale. Činjenica da mi je pola porodice u Beogradu, pola u Sloveniji, dovoljno govori koliko je za mene ova veza čvrsta. Ne mogu da nemam odnos prema Srbiji i da odstranim taj deo iz sebe, kaže Bebler.
Slovenačka pozoriša scena, primećuje naš sagovornik, kao uostalom i sve druge trpi pritisak zbog ekonomske krize. Svuda se oseća manjak novca!
-Postoji i pritisak komercijalne prirode, da se pozorišta pretvore u zabavljačke institucije, da se ne bave ozbiljnom umetnošću. Ta opasnost postoji i u većini zapadnih zemalja. Recimo u Americi ne postoji subvencionisano pozorište koje dobija novac od države da stvara umetnost. U Sloveniji je pozorište, ipak, jako bitna stvar. Ona nije nastala na bazi vojne sile, teško da bi se vojnički odbranila od bilo kakve agresije, ali je zato naš slovenački identitet građen na knjizi, pozorištu, kulturi uopšte. Tamo ne postoji opasnost da će se urušavati, gasiti pozorište. Razlika između slovenačkog i srpskog pozorišta nije se svih ovih decenija promenila. U Srbiji glumci imaju mnogo više prostora, mnogo više slobode. Mnogo je teže rediteljima da se nametnu kao autori predstava. Srpsko pozorište je glumačko pozorište. U Sloveniji, međutim, postoji drugi princip: ima više reditelja koji sprovode, grade svoje koncepte, svoj identitet. Odnosno reditelj se jako sluša. U Srbiji se treba izboriti sa glumcima za autoritet. Tu je osnovna razlika, tvrdi Primož Bebler.
B. G. Trebješanin
objavljeno: 29.05.2011
