Izvor: Politika, 14.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Setna melodija Ksenije Zečević
Sutra izlazi monografija o rano preminuloj kompozitorki, iz pera muzikologa Branke Radović i u izdanju Belef centra
INTERVJU - BRANKA RADOVIĆ
Monografija "Ksenija Zečević – Summa Xeniana" autorke dr Branke Radović, biće objavljena sutra u izdanju Belef centra, a nastala je sa idejom da umetnica Ksenija Zečević (1956-2006) kao kompletan autor svojih kompozicija, kao tekstopisac, kompozitor i pijanista, koji je ostavio traga u našem muzičkom životu, dobije zasluženo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vrednosno mesto u našoj sredini.
Široko obrazovanje, suptilna analiza kao i argumentovani sud, "kandidovali" su Branku Radović, muzikologa i muzičkog kritičara "Politike", vanrednog profesora istorije muzike na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu za autora ove monografije. Nepretenciozno pisana, bez patetike, a sve sa ciljem da pokuša da složi kockice iz života i profesije poznate umetnice, monografija pored muzikološkog ima i publicistički karakter. Donosi izbor iz poezije Ksenije Zečević, odlomke iz eseja, ispovesti prijatelja...
Kako ste se odlučili za pisanje ove monografije?
Neposredno posle iznenadne smrti kompozitorke obratili su mi se urednici programa iz Belef centra, institucije za koju je Ksenija mnogo radila poslednjih godina svoga života, pišući muziku za mnoge predstave mladih pozorišnih stvaralaca i – ja sam bila zatečena i pitanjem i okolnostima.
Najpre je to trebalo da bude pravi muzikološki posao, prikaz njenog poslednjeg velikog dela, "Rekvijema za Nikolu Teslu" čija se premijera pripremala za početak ove godine (konačno se očekuje u nedelju 16. septembra u Negotinu, na "Mokranjčevim danima", a nekoliko dana posle toga i u Beogradu). Kako je to delo bilo u rukopisu, nepoznato, neizvođeno – moralo se tome pristupiti ozbiljno. Ja nisam, do sada, bila više nego svi drugi muzičari upućena u Ksenijin rad, ali smatrala sam da se mora prikazati (bar) ovo delo. Kako se premijera otkazivala iz meseca u mesec, moj rad je dodavanjem raznih poglavlja rastao, pa smo se u jednom momentu svi zajedno odlučili da to, ipak, bude monografija.
Javnost je Kseniju Zečević doživljavala kao nesvakidašnju pojavu, ekstravagantnu i ekscentričnu. Sa druge strane, ona je za sebe govorila da je povučena i da voli samoću, čak da je "promašila vek"...
Ono što je nesporno, to je da je ona na jedan način gradila svoj lik u javnosti, kreirala svoje razne "uloge", stupala u javni život kao na scenu, a sa druge strane verujem da je udarce života primala srcem, da je bila sasvim nešto drugo nego ekscentrična dama neobičnog izgleda i ponašanja. Ja je nikada nisam upoznala, imala sam, kao i većina muzičara, ambivalentan odnos prema njoj: s jedne strane, čuđenje i neprihvatanje, s druge divljenje prema mnogobrojnim talentima.
Teme kojima se vraćala kretale su se od patnji srpskog naroda, ratova, raseljenih Srba, izbeglica. To nije omelo deo javnosti da je svrsta u srpske nacionaliste...
Na sebi svojstven način Ksenija je proživela teške decenije naših izopštenja iz sveta, građanskih ratova, izolacije, emigracije mnogih mladih, talentovanih ljudi. Govorila je "moj narod", a koji je to bio narod, kada je italijanski jezik bio njen maternji, a crnogorske planine, Komovi i Veruša – njeno pribežište. To je neki "sanjani narod" o kome je mislila sa iskrenim rodoljubljem i bez patosa, opredeljujući se za sve izgnanike i emigrante, za sve stradalnike, i to oduvek, što se jasno vidi u njenom stvaralaštvu. Pronašla sam u njenoj zaostavštini, koju tek sređuje njena majka Ada, čak četiri rekvijema. Jedan, do koga je najviše držala, nosi naslov "Rekvijem upućen dedi Ferdinandu Gergeti koji je stradao u nacističkom logoru Dahau". Još pre dela koje govori o izbeglima sa Kosova, ona je teško propatila zbog smrti male Milice Rakić, stradale u bombardovanju Batajnice, 1999. godine i mnogo pre toga odbolovala i zapisala u notama stradanja logoraša u banjičkom logoru, Jajincima, u Kragujevcu, u Drugom svetskom ratu. To su njene misli i njene teme.
Nosila je na svojim plećima svetski bol kao lični usud.
Objasnite nam posledice "zavere ćutanja" protiv Ksenije Zečević u našoj sredini?
Posledica smo svi svesni, morala je biti i ona. Neprilagođena sredini i ljudima, podržana u mladosti zbog svojih visokih vrednosti, svog pijanizma, pre svega, zatim i svojih kompozicija, pa i pesničkog dara, dobila je zamah, očekivala se blistava karijera. Postala je javna ličnost, umela je da kaže jasno i oštro, pametno i hrabro, ali i da, možda i pod teretom velikih očekivanja i nadanja – poklekne, ne dovrši, ne doradi, ne istraje – ni u karijeri ni u privatnom životu. Izvesnom izopštenju iz sredine, iz esnafa muzičara, najviše je sama doprinela. Naša sredina ne prašta i koliko u jednom momentu uzdigne talenat, toliko je u sledećem spremna da ga sasvim zatre. Neke stvari koje su joj se dešavale na profesionalnom planu i nisu za pravdanje.
U sviranju Ksenije Zečević primećujete erotski naboj. Uprkos primetnom odsustvu ljubavnih motiva u njenim delima?
Ona je uvek isticala svoju erotiku, kao spoljni element ličnosti, ali važan, ja bih rekla i – kamuflirajući. Svirala je sa velikom strašću, u afektivnim naletima, nije se štedela i savladavala je partiture sa lakoćom. Kruna njenog repertoara bio je Treći klavirski koncert Sergeja Rahmanjinova, međutim, izvodila je sa uspehom i domaće autore, na primer Rajičića, da bi vrlo brzo prestala sa solističkom karijerom. Poslednjih godina se vratila izvođenju svojih kompozicija na resitalima na kojima je improvizovala, kreirala, iskazivala svoj pijanizam i svoju muziku na ekstreman način.
Kako kao muzički kritičar određujete njen stil?
S jedne strane to je eklektično stvaralaštvo koje bi svaki strogi kritičar ocenio oštrim rečima. Mnogo toga je neizbrušeno, nije dovedeno do kraja, neispisano u svim deonicama, tek nagovešteno. I kada se sasvim spremate da sve te papiriće odbacite i ne uvažite, odnekud krene da vas proganja kakva Ksenijina melodija tužna i setna do bola i suza, dotakne vas u neka čula i neki sentiment, razotkrije snagu ogromnog talenta koji se nije do kraja uobličio. Ali vas je poneo i uzbudio... Nije li to mnogo?
Mirjana Sretenović
[objavljeno: 14.09.2007.]
