Izvor: Politika, 22.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Šestar, lenjir i kompjuter
Retrospektivna izložba jedne od vodećih arhitekata u svetu priređena u Gugenhajmu
Tanjug specijalno za "Politiku"
NJUJORK – Retko se pruža prilika da se na delu vidi ostvarenje božanske pravde kao što je to sada slučaj sa grandioznom retrospektivnom izložbom Zahe Hadid u njujorškom muzeju Solomona Gugenhajma. Hadid je Arapkinja, rođena u Iraku, prva žena dobitnica nagrade Pricker koja je u svetu arhitekture ekvivalent Nobelu, što je već sve neobično i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << jedinstveno, ali to da joj se u Americi, koja je razorila njenu domovinu, u muzeju koji je izgrađen jevrejskim bogatstvom dok njen narod već pola veka ratuje sa Izraelom, održava izložba na kojoj je obuhvaćeno tri decenije njenog rada, neosporno je "prst Božiji".
Izbor muzeja Gugenhajm da se prikaže neverovatno plodan, inventivan i, nadasve, vizionarski stvaralački opus jednog od vodećih arhitekata u svetu je više nego maestralan, jer taj prostor je projektovao veliki arhitektonski genije 20. veka Frenk Lojd Rajt, a njegova rotonda u kojoj se spiralnom rampom ide ka vrhu jeste odjek zigurata koje su podigli daleki preci Zahe Hadid, Vavilonci, da se što više približe zvezdama i bogovima.
Ludi projekti
Hadid (1950) do pre nešto više od jedne decenije nosila je epitet najtalentovanije arhitektonske nade čiji su projekti dovoljno fascinantni da se o njima priča u stručnim krugovima, ali previše "ludi" da bi bili realizovani. Ostala bi "arhitekta na papiru" da njen plan za Vitra vatrogasnu stanicu u Vejlu na Rajni u Nemačkoj 1993. nije postao stvarnost. Ta konstrukcija koja kao da lebdi i sa iskrivljenim ravnima donela je Hadid ne samo slavu već i prve veće porudžbine, ali još je mnogo veći deo projekata ostao na papiru nego što je izveden.
Izložbom u Njujorku Hadid se predstavila kao izvanredan slikar, kao arhitekta koji može, podjednako uspešno, da izvede planove na klasični način sa olovkom, šestarom i lenjirom kako su se radili od Bruneleskija, da uradi makete ali i da upotrebi kompjutersku i digitalnu tehniku. Za nju nema tajni u likovnoj umetnosti, arhitekturi, urbanizmu niti dizajnu enterijera i nameštaja.
Nju, koju sa izvesnom dozom podsmeha, zlobe, zavisti, ali i divljenja, zovu "divom" u Londonu, gde joj je baza i gde je diplomirala projektom za imaginarni muzej u San Francisku, nije mrzelo da sama uradi postavku svoje izložbe, kojoj je prepušten celi prostor rotonde, a stalna postavka Gugenhajma je skrajnuta u bočne dvorane.
Kao na pokretnoj fabričkoj traci, elementu koji je unela u upravnu zgradu automobilske fabrike BMW u Nemačkoj, izložba teče hronološkim redom od prizemlja do vrha spiralne rampe Gugenhajma.
Na početku su njene skice rađene još na studijama gde se jasno prepoznaje fascinacija ruskim konstruktivistima i suprematistima kao što je bio Kazimir Maljevič. To su, pre svega, umetničke slike, dostojne svake muzejske kolekcije lepih umetnosti, kao što je slučaj sa njenim, danas čuvenim, diplomskim radom koji je izložen u muzeju San Franciska. U Njujorku može da se vidi samo replika, jer original nije ustupljen za izlaganje.
Fluidni polja
Na tim slikama Hadih istražuje mogućnosti da građevine deluju kao zaustavljeni pokret i da se potpuno "stope" sa okolinom, bilo da su smeštene na padinu neke stene kao što je ideja za Kantri klub u Hongkongu, ili se stapaju sa okolnim zgradama ako je teren u urbanom okruženju.
Njena ideja vodilja, koje se nikada nije odrekla, jeste da arhitektura ne može biti izolovana od okoline, niti od dinamičnih snaga koje emituju žitelji tog ambijenta. Ukoliko građevina koju je projektovala da novi identitet i ritam ambijentu koji je okružuje, onda je cilj u celini ostvaren.
Kao što je postepeno "prizemljivala" svoje lebdeće građevine, tako su i forme od oštrih, geometrijskih počele da dobijaju neku "zaobljenost" i specifičnu fluidnost.
Oponenti su joj zamerali da savremena građevinska tehnologija nije dorasla njenim vizijama, ali se na snimcima realizovanih projekata može videti da postoje načini da masivne građevine "lebde".
Još jedna revolucionalna ideja Hadid, da različite module spoji na naizgled nespojivi način u građevinsku celinu, realizovana je na Medija parku u Diseldorfu čije pojedinačne zgrade kao da plutaju, sudaraju se, eksplodiraju i sve to čini nadrealni spoj koji bi mogao da ilustruje neku svemirsku stanicu.
Hadid se, sa podjednakom pažnjom, bavi eksterijerom koliko i interijerom svojih građevina, a njena evolucija ide ka sve većoj pažnji koju poklanja unutrašnjim prostorima. Zidovi, podovi i stropovi kao da se spajaju, šire, stvarajući iluziju stalno promenljivog prostora koji je Hadid nazvala "fluidnim poljima" koja treba stalno da "intrigiraju posetioce i podstiču socijalnu i kulturnu interakciju".
U tom duhu je izgrađen Centar za savremenu umetnost u Sinsinatiju koji ni u kom slučaju nije muzej u kojem su umetnička dela izolovana već su slobodno razmeštena u snopu betonskih kocki koje su sve samo ne klasični linearni sled galerija. Tu se može videti u praksi njen koncept
"urbanog tepiha" da se ulica, bez nekog klasičnog prekida, spaja sa unutrašnjim prostorom.
Dok se u Saragosi privodi kraju izgradnja njenog izložbenog paviljona koji je u formi mosta preko reke, danas, već proslavljena, vatrogasna stanica u Vejlu na Rajni promenila je namenu i sada je – muzej.
Vera Kondev
[objavljeno: 22.10.2006.]
.jpg)
