Izvor: Blic, 16.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sergej oteran sa scene
Sergej oteran sa scene
Čovek koji važi za legendu beogradskih pozorišta, Predrag Denja Perović, kao inspicijent radi već trideset godina, a imao je i desetak ‘izleta’ i na scenu. Nedavno je imao takav ‘izlet’ u Memetovom komadu 'Glengeri Glen Ros' rediteljke Alise Stojanović, koja ga je okarakterisala kao ‘talentovanog slušača’. I zaista, čest je gost 'Ateljeovog' bifea, ne priča mnogo ali dosta sluša, ima svoje mesto u glumačkoj loži, i nikad, ali nikad >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ne pije kad ima predstavu; posle može. Jer, predstava je zakon. Po svemu sudeći pravi je posvećenik pozorišta, a, kako sam kaže to mu je prva kuća, zato što u svojoj samo prenoći. Glumci ga, čak i oni najveći, slušaju, poštuju pa i zaziru od tona kojim im se obraća. Premda, kako kaže, za prave velike glumce predstava je ‘ko crveno slovo’ i oni nikada ne brljaju. Kad vodi predstavu za njega ne postoji čak ni naredba upravnika. Ima dosta anegdota koje ovo potvrđuju, a jedna od njih se odnosi na epizodu sa Sergejem Trifunovićem i predstavom 'Turneja' u 'Ateljeu 212', dok je Nebojša Bradić bio upravnik tog pozorišta.
'Inspicijent je, kao što je poznato, vođa predstave; ako sam vođa onda ne dam da baš vršlja kako se kome sviđa. Sergej se javi u 4 popodne iz Užica i kaže mi 'Denjo, nema predstave'. To, 4 popodne, je prekasno za otkazivanje, jer angažovana je tehnika i sve živo, čitava mašinerija koja prati izvođenje. Zna se pravilo da se predstava može otkazati najkasnije do 11 i 30. I nisam hteo da otkažem. Potražili smo zamenu, i našli je. Namestilo se da jedan mladi glumac iz predstave zna kompletnu Sergejevu ulogu. Napravismo probu, predstava je kasnila 20 minuta. I taman ja dam znak za početak kad pojavljuje se Sergej. Kaže ‘Oću da igram’. ‘Ne dolaziš u obzir’, odgovaram. Sergej kaže: ‘Pa, reko’ mi je upravnik’. Pogledam ga i kažem: ‘Idi kod njega u kancelariju pa igraj, ovde mi nećeš igrati’. Pojavio se, zatim i upravnik i kaže Denjo doš’o je čovek. Rekoh mu da to nije čovek i da ja već počinjem predstavu a tada za mene ni upravnik ne postoji, jer ja sam tu vođa. I tako, predstava je odigrana bez Sergeja. On se nije naljutio. Hteo je da nešto statira pošto je već došao, ali mu nisam ni to dao.'
Mnogo je anegdota i priča iz glumačkih kuloara koje Denja pamti. Ali, retko ih prepričava. Neće. Kaže: ‘Ama, ne mogu o tome jer ima psovka’. I kada kažemo da može i psovka, on samo odmahne rukom. No, ipak nam je jednu ispričao. Došao je kaže, glumačka legenda, Zoran Radmilovbić u SKC, gde je tada igrana predstava, 2,5 sata pre početka. 'To me zapanjilo. Pomislio sam da je pijan, pa hoće da se otrezni do predstave. Međutim, vidim trezan čovek, potpuno, i još se više zbunim. Pitam ga: ‘Šta je bilo Zoki? Kaže: ‘Ova me juri’. ‘Koja ova?’, pitam. ‘Pa Mira Trailović’, kaže. ‘Zašto?’, opet ja pitam zbunjeno. On mi onda objasni. ‘Sedim tako u bifeu Ateljea, kad ona prođe i ja, onako, uzgred dobacim: ‘Druže Miro, oćete da mi date pi... do prvog, vraćam uredno. I ona polete na mene, poče da me juri po gradu... Denjo spašavaj!’ Kol’ko sam uspeo da ga zaštitim ne znam ni dan-danas. Uglavnom, Mira se te večeri nije pojavila.
Govorio je potom Denja, kako je bio užasno besan i mngo psovao, a ljut je još i danas, kad je u vreme Brozove smrti, pred samu premijeru zabranjena predstava 'Karamazovi', kako su mu omiljeni glumci dva Petra, Božović i Kralj. Tužan ješto danas niko ne igra 'Luču mikrokozmu', kako je nekad bilo mnogo više profesionalizma... Ali, tokom dugih godina nije pribeležio ni jedno jedino slovo. Jer, jednostavno, ‘to mu se neće’.
T. Nježić
