Izvor: Blic, 01.Mar.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Senke tehnologike
Senke tehnologike
Galerija 'Srbija', Niš
Nova 'slika' beogradske likovne umetnice Milice Vergot, u okviru projekta 'Senke tehnologike', dešava se, zapravo, na globalnom planu. U svom radu, Vergotova je postepeno ali i skokovito išla ka totalizaciji ali i demokratizaciji slike_arhiva-prostora. Sada je ta intermedijalna 'slika' (pod navodnicima, jer je odavno napustila dvodimenzionalni okvir) toliko radikalizovana da, iako kreirana u realnom prostoru galerije, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << prisustvom kadrova sa videa ukazuje na svoju transcendentalnost. Konstantni bat koraka ljudi koji se kreću po vlažnom pločniku, sa video-rada, i nemost tek nagoveštenih ljudskih prilika zarobljenih u kliritnim objektima iz kojih 'cure' njihove senke, sastavni su deo ove nekonvencionalne 'slike_arhiva', koju je nemoguće ukinuti, jer je mi, zapravo, živimo. Autorka njome afirmiše misao o čoveku, prevashodno tehno doba, i njegovoj senki. O senki koja, koliko potvrđuje prisustvo čoveka, toliko i ukazuje na njegovu otuđenost, prolaznost, pa i efemernost, ukoliko on funkcioniše samo u sistemu globalne ideologije. Kao sveobuhvatna, varljiva i nepokorna, hladna ali ne i indiferentna, ova 'slika' je autorkin redukovani i snažni odgovor na opšti, neminovni, prirodni, logični pa i, kako nam se često čini, apsurdni tok života. O tome govori svaki umetnik. Uostalom, kao što piše Hanif Kurejši (u priči 'Telo') 'ako postoji nešto što život i osećanja čini mogućim, onda je to prolaznost.' Ovaj projekat je, međutim, i reakcija na dominantni globalistički trend takozvanog 'Novog doba' u zenitu, koje nas žrtvuje svim svojim zavodljivim metodama.
Nemiri
(Ivana Hadži Popović, Zamka, Filip Višnjić, 2004)
Junake ovog romana lomi 'paklena mašina' (tragičke predodređenosti) 'jedne pomoću drugih'. Njihov povratak u Dubrovnik (kavez zlatnih rešetki) izaziva patničko suočavanje sa davnim greškama koje su ih razdvojile i upropastile im život: Ane i Luka su, preljubom, izdali Miljenka, Luka i Mare su roditelji preminulog novorođenčeta, a Oda je sakrila da ju je ujak zlostavljao. Te igre poverenja i laži, stvarnosti i privida, doprinose poistovećivanju (tekućeg i svakog) rata sa (ludačkim) karnevalom u kome se, od mnoštva životinjskih i užasnutih maski, više ne raspoznaje pravo lice ljudi (junaka i ove priče). Utapajući se u takvu, pomerenu stvarnost, i oni se, karnevalski, 'izvode iz svesti': svi muški likovi su pripiti, drogirani ili pospani, a Oda i Ane su šizofrene dvojnice, tako da (zaštitnička) Ane nestaje kada se, poludela, Oda slomi. Oslobađanje iz 'prologa strahovite pustolovine' (prošlosti), počinje snimanjem filma 'Skandal u Dubrovniku': njegov reditelj, Marin, jeste mračno božanstvo koje junake, kao lutke, gura ka kulminaciji i raspletu; glavna glumica, Ane, postaje muza koja ih nadahnjuje da se suoče i tako ih mami u smrt (tragički rasplet). Ispovesti (pripovedanja) preživelih smiruju mračne sile i vraćaju sklad (jednoznačnost) u njihov napukli svet. Predočena najpre sa ženske, a potom sa muške strane, ova 'dvopolna' priča iz prošlosti, kao Šeherezadina, 'spašava budućnost'.
Opterećen mnoštvom mogućih značenja i gustom mrežom literarnih asocijacija, ovaj narator dopušta preklapanje stvarnosti i književnosti do poistovećivanja (i poricanja) tzv. objektivne i tzv. umetničke istine; on traga za 'fantastičnom rasvetom... naličja dekora' iako ne želi da bilo šta otkrije ili odredi.
