Izvor: Blic, 22.Nov.2004, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selidba Kinoteke
Selidba Kinoteke
Mitsko okupljalište mnogih generacija filmofila i poštovalaca umetnosti, čuveni bunker u Kosovskoj ulici, kako se od milja naziva zamračena dvorana Muzeja jugoslovenske kinoteke, od nove godine menja svoju namenu. Kinoteka će se najverovatnije do marta iseliti, jer novi privatni vlasnik hotela Union želi da u ovom prostoru bude nešto drugo. Kockarnica, noćni klub, ili garaža, nije bitno. Čovek koji je uložio svoje novce ima pravo da ne bude donator. A >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gde će biti smešten filmski Muzej? Niko ne zna. Nezvanično se pominju Dvorana KCB, bioskop Balkan, pa i dvorana SKC. Ali, zasad je to sve račun bez krčmara.
U razvijenim kulturama Kinoteka ima status vrhunske ustanove, kao Nacionalna biblioteka, Narodni muzej i Narodno pozorište. Nigde u svetu Kinoteka se ne seli tek tako, jer je njeno mesto simbol i ponos grada, tačka kolektivnog pamćenja. Kad je 1968. godine De Gol smenio osnivača Pariske kinoteke Anrija Langloa sedam dana je pola Pariza demonstriralo na ulicama, dok autoritativni vođa nije povukao svoju odluku. U nas ovo nejasno izmeštanje prelazi u mučnoj tišini, čak se prikriva.
Kinoteka ne može da bude bilo kakav bioskop, jer je reč o Muzeju koji ima i dodatne funkcije. Pre rata (Drugog svetskog) u Kosovskoj je bio bioskop Kosovo i tu se uselila Kinoteka. A kad je neko pre nekoliko godina rešio da proda društveno vlasništvo, priključio je ovom pazaru i prostor Kinoteke, premda ona nema funkcionalnu vezu sa hotelom, ali valjalo je dići cenu i možda ubrati koji procenat provizije više.
U Kosovskoj uskoro neće biti ni oznake: Kinoteka više ne živi ovde. Kakva je to kulturna politika?
Problem - reka
Novi scenario za 'Telefakt' trebalo je - bar tako deluje - da doprinese dinamizaciji glavne informativne emisije BK telekoma i, unošenjem elemenata demistifikacije, pojača komunikativnost. Stalno oslovljavanje po imenu kod prebacivanja sa priloga na prilog još uvek, istini za volju, deluje nategnuto, čak ponekad komično, ali - posebno ako se kao voditeljski stožer postavi iskusan i ozbiljan novinar poput, recimo, Zorana Trifunovića - sve ipak funkcioniše. Jedan od prošlonedeljnih priloga, međutim, zanimljiv je kao primer televizijskog ekvilibrizma kojim se važni društveni problemi trivijalizuju, zaklanjajući tako sopstvenu suštinu. Tema stambenih kredita obrađena je u direktnom kontaktu sa gledaocima i, kao mnogo puta do sada, sve se završilo na vedrim opaskama o tome kako izgleda kad ljudima koji jedva da mogu da maštaju o mišu nudite slona. Ključna pritoka problema - reka uopšte nije pomenuta, čime je poništen svaki smisao priloga pretvoren u kozmetičku intervenciju čiji se rok trajanja poklapa sa završetkom emisije.
Ključnom pritokom, naime, plove podstanari, jedna od najobespravljenijih društvenih grupacija koja se retko, ili nikada, ne pominje kad se otvaraju pitanja u vezi sa stanovanjem. Borba za zaštitu ljudskih prava istovremeno besni na svim drugim frontovima. Televizija, usuđujem se da primetim, ne bi trebalo da služi samo za puderisanje problematične kože društva. S druge strane, možda je stvarno normalno da cena iznajmljivanja stana dvostruko prevazilazi prosečnu platu.
