Izvor: Blic, 15.Avg.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Selekcija
Selekcija
Odavno je poznato da u okruženju u kome živimi, a u medijima posebno, uljudnost, ili bilo šta što ima veze sa uvažavanjem drugih ljudi, nije vrlina. Naprotiv, to se, po diktatu prostačke elite i njenih zaštitnika, posmatra kao slabost i tretira sa nekom vrstom prezira, ili, u najboljem slučaju, podsmešljive, superiorne blagonaklonosti. Zato je tako malo pristojnih ljudi na televiziji i zato tako retko možete da vidite i čujete ličnosti koje razgovaraju na način >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koji ne vređa dostojanstvo ni njih samih, niti gledalaca. Pri selekciji voditelja pojedinih programa oni koji imaju najčešće nezasluženu privilegiju (često su i sami izabrani na sličan, potpuno sumanut način, koji ima najmanje veze sa svrhom izbora) i opasnu konkretnu moć da biraju lica i glasove za ekran uglavnom ništa ne shvataju i pipaju po mraku zadovoljavajući lične komplekse, tajne nagone i političke, zemljačke i druge krajnje netelevizične parametre.
Ako se dogodi greška u sistemu koja se ne može trenutno onemogućiti, njeno ispravljanje se sprovodi, recimo, dodeljivanjem nižerazrednih zadataka, mrtvih termina i slično. Karakterističan primer veoma dobrog voditelja koji već godinama ne dobija pravu priliku da se iskaže i ostvari na dostojan način je Sanja Radan, koja se pre nekoliko meseci vratila na TV Pink u kvizu 'Pravo lice' i jednoj od propagandnih narodnjačkih emisija. Upravo način na koji vodi te dve emisije nedvosmislen je i upečatljiv primer kako zaista talentovan voditelj, koji zadovoljava sve profesionalne premise (od izgleda, preko glasa, do nivoa egzaltacije i obrazovanja) može da ostvari odgovarajući kontakt sa gledalištem bez obzira kakvu vrstu zadatka ispunjava. U koliko-toliko normalnim okolnostima to bi bio jasan signal za akciju za svakog urednika kome je istinski stalo do programa.
Opera kao Skadar
Prokletstvo neprekidnog počinanja od početka i dovođenja pod sumnju svega što je jednom dogovoreno, kao da je jedina neprijatna konstanta ovog metežnog i suludog vremena u kojem živimo. Pre nekoliko decenija usvojen je i plaćen strancima projekt za izgradnju nove Beogradske opere. Odjednom, u sred leta kad mu vreme nije, ponovo su se razgorele vatre o tome gde i kako graditi operu. Kao da je reč o Skadru na Bojani. Kako je krenulo, kroz dvadesetak godina, oni koji prežive naći će se pred istim, veštački podgrejanim dilemama. Kao priličan laik u ovoj oblasti, ali ipak kao neko kome vrana nije popila mozak, ali i kao neko kojem, srećom, nije povereno da nešto ruši i gradi, ovde ukazujem da dve apsurdne činjenice koje magareće uporno zagovaraju gradski čelnici predvođeni glavnim gradskim arhitektom.
Najpre, pomenuti arhitekta Đorđe Bobić (koji se već proslavio herostratskom mišlju da sruši antologijsko delo pokojnog arh. Ranka Radovića Gradić Pejton na Čuburi) neprekidno ponavlja da bi gledalište Opere moralo da ima l.800 sedišta. To samo otkriva da i on, pa i neki drugi gradski rukovodioci nikad nisu ušli u Beogradsku operu, sem možda na neku premijeru kad se dele pozivnice i besplatne ulaznice za rodbinu hora, orkestra i solista. Van toga opera obično već na prvoj reprizi ima tek l00-200 posetilaca. I sad zamislite užas kad se ovaj sastav raštrka po maloj operskoj Marakani. I drugo, još poraznije, ako se opera izmesti iz istorijskog jezgra grada na neku udaljenu obalu Save ili Dunava, onda se računa na neku novu publiku koja ima Poršee, kola sa zamračenim staklima... Ali ta novoobogaćena, turnbo-elita nema naviku da dolazi u operu. Oni koji znaju šta je opera su sirotinja koja dolazi gradskim samobraćajem. To su ostaci školovanijeg, uglavnom poraženog srednjeg sloja. Ko ovu elementarnu kulturno-sociološku činjenicu ne može da shvati, teško će sa nama, kao i mi s njim.
