Izvor: Politika, 15.Sep.2009, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sedi i gledaj, u ratu logike nema
Izuzetan film sa potisnutim uspomenama na rat, u kojem je učestvovao kao dvadesetogodišnjak, služeći vojni rok u izraelskoj vojsci
Tog 6. juna 1982. godine u šest sati i petnaest minuta ujutro, prvi put u životu sam ubio čoveka. Nisam to uradio zbog sopstvenog izbora, niti po komandi. Bio je to instinktivni čin samoodbrane, čin bez emotivne ili intelektualne motivacije, samo bazični, onaj primarni instinkt koji ne podrazumeva ljudske faktore na svom računu, instinkt >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji se svom snagom sruči na osobu suočenu sa smrću. Dvadeset i pet godina posle tog mizernog jutra koje je započelo Libanski rat, počeo sam da pišem scenario za film „Lebanon”, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” izraelski scenarista i reditelj Samuel Maoz (Tel Aviv, 1962), autor dokumentarnih, igranih i televizijskih filmova, dobitnik „Zlatnog lava” na 66. Venecijanskom festivalu.
Njegov uzbudljivi i potresan, vizuelno majstorski postavljen ratni film u kome su prevaziđeni uobičajeni klišei koje važe za ovaj žanr, osvojio je kritičare, publiku i članove žirija. Između ostalog i zato što je reč o ličnom, intimističkom filmu, neuobičajene strukture i snažnih emocionalnih uspomena, filmu čiji scenario nije poštovao konvencije kao što su upoznavanje likova, njihova pozadina, dramska struktura, već je napisano samo ono što je Maoz lično osećao, kopajući po duboko potisnutim uspomenama na rat, u kojem je učestvovao kao dvadesetogodišnjak, služeći vojni rok u izraelskoj vojsci.
– Imao sam neka prethodna iskustva sa ovim sadržajem, ali sam sada tokom pisanja prvi put osetio miris izmešanog ljudskog mesa koji nije želeo da napusti moje nozdrve. Prestao sam sa pisanjem jer sam znao da će taj miris evocirati potisnute scene koje sam odavno sahranio duboko u umu. Posle toliko godina pasivne traume i nasilnih napada ljutnje, naučio sam da identifikujem taj sudbonosan trenutak i da pobegnem na vreme. Bolje je živeti u poricanju nego ne živeti uopšte, kaže Maoz koji se radeći na filmu „Lebanon” konačno suočio sa svojim posttraumatskim sindromom.
Živeći tako u poricanju, vi ste ipak stvarali, snimali filmove?
Jesam, naučio sam da živim nekim normalnim, radnim a uvek neizvesnim životom filmskog stvaraoca. Onda sam 2006. godine shvatio da već pet godina nisam snimio film, da samo tu i tamo produciram kratke reklamne filmove i ništa drugo. Shvatio sam i da sam u velikoj finansijskoj krizi, u fazi pasivnosti i zaluđujućem nedostatku odgovornosti. A onda me je neko upitao šta je sa mojim noćnim morama, šta je sa osećanjima prilikom prizivanja sećanja na iskustvo rata, sa traumama bitki? Voleo bih kada bi to bilo tako lako, pomislio sam tada u sebi, ali me ta postavljena pitanja više nisu napuštala.
Koji je bio prelomni trenutak kad ste seli za radni sto i počeli da pišete ovu priču?
Kada osoba oseti da nema šta da izgubi, prihvata šansu. Eto, tako sam se osećao početkom 2007. kada sam konačno seo da pišem scenario za ovaj film. Dotakao sam dno i odlučio da idem do kraja. Ovog puta, pobeći ću od mirisa koji po običaju dolaze prvi, ali ću im dozvoliti da me vode do zamagljenih scena. Staviću ih u fokus, zaroniću u njih pravo i sve ih poneti sa sobom. Odjednom sam poleteo sa čudnim osećajem euforije. Činilo mi se da nisam potpuno izgubljen i da još uvek imam borbenog duha u sebi.
Da li je proces pisanja za vas bio i isceljujući?
E, kada bi to bilo tako lako. To je bio mučan proces, koji je donosio puno bola i patnje ali i otrežnjenja. Shvatio sam da dečak iz mojih sećanja više nisam ja. Osetio sam bol i saosećanje sa njim, ali je to bio bol scenariste koji saoseća sa likom o kojem piše i koga stvara. Mislim da sam tada postigao svetski rekord u poricanju svega što mi se dogodilo tada sa tih mojih 20 godina, ali me je to i osvestilo. Odjednom sam se našao preplavljen adrenalinom i osećao poput drhtavog projektila tik pred lansiranje. Ispalio sam prvu ruku scenarija za svega tri nedelje!
I osetili olakšanje?
Možda je bolje reći trenutni oporavak od groznice koja me je tresla. To brzo pisanje bilo je poput električnog šoka koji me je izveo iz duge hibernacije i resetovao sve moje prekidače. Bio sam fokusiran, posvećen projektu, rehabilitovan i vraćen.
A kako je bilo tokom snimanja veoma kompleksnih scena „Lebanona”?
Plamen, krv, eksplozije, pucnjava, želeo sam ubrzanje od nule do sto! Želeo sam da celu ekipu preplavim svojim adrenalinom! A onda je počelo da me boli levo stopalo, svakog dana sve jače, do potpune iznenadne i neobjašnjive infekcije. Posle kure antibiotika, prilično nervozan što me to sve zaustavlja u snimanju, iznenada sam primetio da iz mog stopala viri parče metala. Bilo je to parče šrapnela, poslednji dokaz mog boravka u libanskom ratu! Nisam ni znao da ga nosim u svom telu, a ono ga je iznenada detektovalo posle 25 godina i samo odbacilo! Zahvaljujući ovom filmu, osim mog uma, počelo je da se oslobađa i moje telo.
Koncept i struktura „Lebanona” su neuobičajeni za ratni film. Gotovo sve se dešava unutar krajnje klaustrofobičnog prostora jednog tenka?
Želeo sam da pričam o emotivnim ranama, o slomljenim dušama. Priču koja neće biti pronađena u telu zapleta, ali će izroniti iz njegove dubine. Naravno da sam imao dileme kako da to postavim u filmu, a onda sam shvatio da moram da uspostavim nekoliko principa, pričvrstim više rigidnih sinematičkih armatura, kreirajući totalno iskustvo umesto građenja zapleta. Odluka da uradim iskustveni film, dao je povod njegovom konceptu. Moj osnovni princip je bio da pozovem na predstavljanje lične, subjektivne tačke gledišta. Publika neće gledati zaplet koji se odvija pre nego što ga iskusi istovremeno sa glumcima. Gledaocima nisu date nikakve uobičajene informacije o onome što se događa, ali će se zajedno sa glumcima naći zarobljeni u tenku i imati isti limitirani pogled na rat iz tog skučenog prostora i čuti isti zvuk koji će čuti i glumci, odnosno likovi u mom filmu. Osetiće i smrad i ukus rata, a vizuelnim i zvučnim „melodijama” omogućili smo im da postanu deo ovog iskustva.
Rad u vašem filmu mora da je i za vaše glumce bio pravi pakao. Dali ste im veoma težak zadatak, priredili ste im traumu?
Dugo me je mučilo pitanje kako će veoma mladi glumci iz Tel Aviva usvojiti tako ekstremne traume. Dugo na to nisam imao odgovor dok nisam shvatio da moram da se pridržavam iskustvenog principa i da će glumci razumeti i usvojiti samo ono što budu osećali.
Zato ste ih osam dana držali zatvorene u mračnom i vrelom kontejneru? Je li to tačno?
Tačno je. Pre početka snimanja odlučio sam da, umesto što bih objašnjavao glumcima kako je u tenku veoma tesno, toplo i neprijatno, i umesto opisivanja ekstremne panike koja nastaje kada je on napadnut iz različitih pravaca, glumce smestim u unapred pripremljen kontejner okovan gvožđem. Tada su lično doživeli i osetili toplotu ravnu ključanju, talase buke i krvi, tresak, drmanje, haos, nenormalnu tišinu. Kada su izašli iz kontejnera, nijedan od njih nije imao potrebu da priča. Sve je bilo jasno.
„Lebanon” deluje tako stvarno, istinito, opipljivo, uznemirujuće, na trenutke i kao pravi ratni horor film, a vi ste to postigli bez spektakularnih scena i bez rediteljskog nadmudrivanja sa gledaocem?
Moj lični pristup filmu bio je: Ćuti i pusti vizuelnosti da govori za sebe. Za ovaj film pravila igre su glasila: Sedi i gledaj! Ne traži priču ili logiku, jer u ratu logike nema!
Dubravka Lakić
[objavljeno: 16/09/2009]
